O predstavi
Posle predstava u Zagrebačkom kazalištu mladih i SNG Drama u Ljubljani, reditelj Sebastijan Horvat u Beogradskom dramskom pozorištu završava godinu Cementa Hajnera Milera. Milerov Cement je tekst u previranju: počevši od samog revolucionarnog vremena koje tretira, preko borbe između emancipatornih težnji njegovih likova i njihove ukotvljenosti u tradicionalnim porodičnim odnosima iz kojih su izrasli, pa do ljubavnog odnosa glavnih likova, Daše i Gleba Čumalova, kroz koji se prelama uticaj društvenih okolnosti na najintimniju ravan. Ova naša, treća, beogradska predstava inspirisana dramom velikog istočnonemačkog dramskog pisca, biće zasnovana na originalnoj drami Horvatovog stalnog saradnika Milana Ramšaka Markovića, u kojoj se mesto i vreme radnje premešta u Beograd, danas. Odnos traume i sećanja, političke demencije u kojoj se polako gubimo, kao i konflikt koji nam je upisan u telo, neki su od motiva koje ćemo uvesti u ovaj beogradski, poslednji čin razgovora sa Hajnerom Milerom.
O autorima
SEBASTIJAN HORVAT jedan je od najpoznatijih i najkreativnijih pozorišnih reditelja Slovenije. Rođen je u Mariboru 1971. godine. U klasi legendarnog reditelja i profesora Dušana Jovanovića, diplomirao je 1998. pozorišnu režiju na Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju, predstavom Elsinor, originalnom adaptacijom Šekspirovog Hamleta, nagrađenom Prešernovom nagradom za režiju, koju dodeljuje Univerzitet u Ljubljani. Režirao je u svim profesionalnim pozorištima Slovenije, kao i u velikom broju inostranih pozorišta. Za svoj rediteljski rad dobio je nagradu Prešernovog fonda za pozorišnu režiju, „Montblanc Young Directors Project Award“ na Festivalu u Salcburgu, Borštnikovu nagradu za režiju, Granpri i nagradu „Šeligo“ na Nedelji slovenačke drame, nagradu Sociološkog društva i Društva kritičara i teatrologa za najbolju predstavu sezone. Od 2005, Horvat je zaposlen kao vanredni profesor na Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju u Ljubljani. Od 2015. godine redovno drži glumačke radionice na ZHDK, Ciriškoj akademiji za pozorište. Jedan je od osnivača E.P.I centra, nezavisnog pozorišnog instituta.
MILAN RAMŠAK MARKOVIĆ je nagrađivani scenarista, dramaturg, dramski pisac i scenski izvođač, rođen 1978. godine u Beogradu. Pored rada na filmu, televiziji i u dramskom pozorištu, aktivan je i na nezavisnoj sceni izvođačkih umetnosti u Beogradu i Ljubljani. Pisao je scenarije za televizijske serije Jutro će promeniti sve i Otvorena vrata. Pozorišne drame su mu izvođene u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Litvaniji i Engleskoj i objavljene na bosanskom, engleskom, slovenačkom, srpskom i nemačkom jeziku. Kao dramaturg je radio na predstavama u Sloveniji, Srbiji, Hrvatskoj, Danskoj, Italiji i Nemačkoj. Trenutno živi i radi u Ljubljani. Priznanja uključuju nagradu kritike za predstavu sezone u Sloveniji (Borštnikovo srečanje, 2019.); nagradu za predstavu Sluge, režija Sebastijan Horvat: Šeligova nagrada (Kranj, 2016); nagradu za dostignuća u oblasti dramaturgije Grin-Filipič (Ljubljana 2021) i Nagradu za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“ (Beograd 2013).
Predstava Ali: strah jede dušu ova dva autora trostruko je nagrađena na 53. Bitefu (Gran prijem „Mira Trailović“, Nagradom publike i 42. Politikinom nagradom).
Izvodi iz kritika
„Slojevito, inspirativno pozorišno preispitivanje duha vremena nekad i sad; od onoga što (ni)su i (ni)su bili herojstvo, revolucija, bunt, do traženja kakvog-takvog svog mesta pod suncem. (Ili se možda od nekad do sad prvo svelo na drugo.) Neobična, snažna predstava sazdana iz dva dela koji su zapravo toliko različiti da deluju kao dve predstave, a čije se ose - pobuđujući zapitanost - presecaju negde u gledaocu.“
Tanja Nježić, Blic.rs
„Predstava Beogradskog dramskog pozorišta je sastavljena iz dva potpuno različita dela, takoreći iz dve predstave, gde antipodi čine celinu: prvi je o namerama revolucije, drugi o njenim rezultatima; prvi o rađanjima društva iz ideje, drugi o zalasku tog društva u vremenu bez ideja; prvi o neograničenoj mladosti, drugi o sve tešnjim granicama starosti.“
Aleksandra Glovacki, Nova.rs
„I da je, posle kraja, kada Dušan u kupatilu, kuda je otišla, ne nalazi Sonju, pred odlazak na počinak, igra počela iz početka, efekat bi bio potpuno isti - poražavajuća neizvesnost, da li se ova scena, ovaj život, zaista događa, ili je samo ođek, trag iščezlog razuma i nekadašnje sloge, koji svetlosnim godinama putuju kroz vasionu.“
Dragana Bošković, Novosti.rs
