О представи
После представа у Загребачком казалишту младих и СНГ Драма у Љубљани, редитељ Себастијан Хорват у Београдском драмском позоришту завршава годину Цемента Хајнера Милера. Милеров Цемент је текст у превирању: почевши од самог револуционарног времена које третира, преко борбе између еманципаторних тежњи његових ликова и њихове укотвљености у традиционалним породичним односима из којих су израсли, па до љубавног односа главних ликова, Даше и Глеба Чумалова, кроз који се прелама утицај друштвених околности на најинтимнију раван. Ова наша, трећа, београдска представа инспирисана драмом великог источнонемачког драмског писца, биће заснована на оригиналној драми Хорватовог сталног сарадника Милана Рамшака Марковића, у којој се место и време радње премешта у Београд, данас. Однос трауме и сећања, политичке деменције у којој се полако губимо, као и конфликт који нам је уписан у тело, неки су од мотива које ћемо увести у овај београдски, последњи чин разговора са Хајнером Милером.
O ауторима
СЕБАСТИЈАН ХОРВАТ један је од најпознатијих и најкреативнијих позоришних редитеља Словеније. Рођен је у Марибору 1971. године. У класи легендарног редитеља и професора Душана Јовановића, дипломирао је 1998. позоришну режију на Академији за позориште, радио, филм и телевизију, представом Елсинор, оригиналном адаптацијом Шекспировог Хамлета, награђеном Прешерновом наградом за режију, коју додељује Универзитет у Љубљани. Режирао је у свим професионалним позориштима Словеније, као и у великом броју иностраних позоришта. За свој редитељски рад добио је награду Прешерновог фонда за позоришну режију, „Montblanc Young Directors Project Award“ на Фестивалу у Салцбургу, Борштникову награду за режију, Гранпри и награду „Шелиго“ на Недељи словеначке драме, награду Социолошког друштва и Друштва критичара и театролога за најбољу представу сезоне. Од 2005, Хорват је запослен као ванредни професор на Академији за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани. Од 2015. године редовно држи глумачке радионице на ЗХДK, Циришкој академији за позориште. Један је од оснивача Е.П.И центра, независног позоришног института.
МИЛАН РАМШАК МАРKОВИЋ је награђивани сценариста, драматург, драмски писац и сценски извођач, рођен 1978. године у Београду. Поред рада на филму, телевизији и у драмском позоришту, активан је и на независној сцени извођачких уметности у Београду и Љубљани. Писао је сценарије за телевизијске серије Јутро ће променити све и Отворена врата. Позоришне драме су му извођене у Србији, Словенији, Хрватској, Литванији и Енглеској и објављене на босанском, енглеском, словеначком, српском и немачком језику. Као драматург је радио на представама у Словенији, Србији, Хрватској, Данској, Италији и Немачкој. Тренутно живи и ради у Љубљани. Признања укључују награду критике за представу сезоне у Словенији (Борштниково сречање, 2019.); награду за представу Слуге, режија Себастијан Хорват: Шелигова награда (Крањ, 2016); награду за достигнућа у области драматургије Грин-Филипич (Љубљана 2021) и Награду за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз“ (Београд 2013).
Представа Али: страх једе душу ова два аутора троструко је награђена на 53. Битефу (Гран пријем „Мира Траиловић“, Наградом публике и 42. Политикином наградом).
Изводи из критика
„Слојевито, инспиративно позоришно преиспитивање духа времена некад и сад; од онога што (ни)су и (ни)су били херојство, револуција, бунт, до тражења каквог-таквог свог места под сунцем. (Или се можда од некад до сад прво свело на друго.) Необична, снажна представа саздана из два дела који су заправо толико различити да делују као две представе, а чије се осе - побуђујући запитаност - пресецају негде у гледаоцу.“
Тања Њежић, Blic.rs
„Представа Београдског драмског позоришта је састављена из два потпуно различита дела, такорећи из две представе, где антиподи чине целину: први је о намерама револуције, други о њеним резултатима; први о рађањима друштва из идеје, други о заласку тог друштва у времену без идеја; први о неограниченој младости, други о све тешњим границама старости.“
Александра Гловацки, Nova.rs
„И да је, после краја, када Душан у купатилу, куда је отишла, не налази Соњу, пред одлазак на починак, игра почела из почетка, ефекат би био потпуно исти - поражавајућа неизвесност, да ли се ова сцена, овај живот, заиста догађа, или је само ођек, траг ишчезлог разума и некадашње слоге, који светлосним годинама путују кроз васиону.“
Драгана Бошковић, Novosti.rs
