O predstavi
Interaktivni vodič kroz virtuelnu realnost (ne)mogućih svetova
Predstava Kao da kraj nije ni sasvim blizu inspirisana je suptilnim prebacivanjem sveta, odnosa i ljudskih interakcija u digitalnu realnost, pokušajem promišljanja nekih novih oblika suživota i zajedništva čoveka i mašine u najintenzivnijim vremenima koje smo dosad iskusili. Publika, sastavljena od petoro ljudi, moći će da doživi virtuelno putovanje kroz moguće nove svetove oko i unutar nas samih. Kroz interaktivnu igru trenutnog zajedništva koje se uspostavlja u mikrostrukturi pozorišnog čina, publici se daje prilika da istovremeno bude izvođač, posmatrač i učesnik, i da bira ugao posmatranja. Koristeći virtuelnu realnost, audio-vizuelne instalacije i tekst, odnosno glas koji poziva na učestvovanje, ovaj čin postaje poziv na makar i malu, neprimetnu ličnu revoluciju.
Da li je ovo što nam se događa početak neminovne apokalipse, simbolički asteroid koji ide ka zemlji da raznese civilizaciju kakvu jedino poznajemo, ili je poziv na preispitivanje svega onoga što su nas dosad naučili?
Odakle početi? Kakve zajednice graditi? Kakve odluke donositi? Na koji način voleti? Da li je danas, u samoći i izolaciji, u iskrivljenim percepcijama realnosti, moguće više nego ikad graditi nove oblike zajedništva, nove porodice? Šta ako ćemo naše nove porodice radosno praviti sa mašinama?
I da li ćemo imati hrabrosti za to?
O autorima
MAJA PELEVIĆ je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i doktorirala na Odseku za teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Drame su joj prevedene na mnoge svetske jezike, igrane širom Srbije i Evrope i objavljene u brojnim antologijama. Od 2012. bavi se i režijom, autorskim projektima i izvodi svoje komade. Dobitnica je mnogih značajnih nagrada, među kojima su i „Borislav Mihajlović Mihiz“ za dramsko stvaralaštvo i Sterijina nagrada za najbolji savremeni dramski tekst Pomorandžina kora na Sterijinom pozorju.
NIKOLA ZAVIŠIĆ je pozorišni reditelj i dizajner svetla. Rođen je 1975. Magistrirao je na Akademiji u Prag (DAMU), na Katedri za režiju u alternativnom i lutkarskom pozorištu, 2003. godine. Pored rada u institucijama bavi se eksperimentalnom upotrebom svetla sa umetničkom grupom Radio.Nica, čiji je osnivač. Režirao je u mnogim pozorištima u Srbiji i inostranstvu (Hrvatska, Slovenija, Češka, Holandija, Rusija) i za svoj rad dobio brojne nagrade na domaćim i inostranim festivalima.
ANjA ĐORĐEVIĆ u svom opusu ima žanrovski i formalno veoma različita dela, od male pesme do opere, od simfonije do muzike za decu, od world music do elektronskog eksperimenta. Autor je muzike za više od četrdeset pozorišnih predstava različitog teatarskog izraza u Srbiji i inostranstvu. Aktivna je i kao vokalna performerka. Izbor iz muzičko-scenskih dela: opera Narcis i Eho, scenska kantata Atlas, muzičko-scensko delo Tesla - totalna refleksija, mjuzikl za decu Čudne ljubavi… Dela za orkestar: Otmica Evrope, Radost ponovnog susreta, Nightscapes of Babylon, Summertime, contemplation under a sunny tree… Predstave savremenog plesnog izraza: Lift, Selferase, Paranoia chic, Sensescapes, Myriads of Worlds... https://anja-music.com/
FILIP MIKIĆ rođen je 1984. Diplomirao je grafički dizajn na Višoj školi za likovnu i primenjenu umetnost u Beogradu, Odsek primenjene grafike, i diplomirao na Megatrend univerzitetu u Beogradu, Odsek za nove medije i vizuelne komunikacije. Radio je na mnogobrojnim domaćim i svetskim projektima u oblasti novih medija, kao i na umetničkim projektima. Živi i radi u Beogradu kao slobodni (vizuelni) umetnik.
MINA STRUGAR je rođena 1994. Diplomirala je produkciju zvuka na Institutu SAE. Radila je na predstavama u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Bitef teatru, Ateljeu 212 i Šabačkom pozorištu. Istražuje polje prostornog zvuka i virtuelne realnosti u zvučnoj slici u radio-dramama i multimedijalnim formama.
JELENA PILjIĆ je diplomirala na Odseku za menadžment i produkciju u pozorištu, radiju i kulturi na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Magistrirala je na programu „Kulturna politika i menadžment“ na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Radila je više godina u jednoj beogradskoj galeriji, učestvovala na internacionalnim festivalima i u evropskim projektima u oblasti vizuelne i performativne umetnosti.
SANjIN ĆOROVIĆ je rođen 1985. godine. Diplomirao je grafički dizajn i kompjutersku grafiku na Univerzitetu Singidunum u Beogradu. Od ranih fakultetskih dana bavi se produkcijom, tehničkom realizacijom i vizuelnim izrazom u najširem smislu. Svetlo, zvuk, video- tehnologije, scenografija i digitalne umetnosti samo su deo njegovih interesovanja. Radio je na nekim od najvećih svetskih produkcija kao što su Roger Waters - The Wall, Top Gear live show, Jean-Michel Jarre, Muse, Sensation itd. Gostujući je predavač na Institutu SAE u Beogradu, gde predaje o temama upotrebe svetla i video-tehnologija u live produkcijama.
Izvodi iz kritika
„Publika/učesnici su sami onako kako su sami pred ekranom svog računara ili telefona, ali se čvrsto drže svojih pozorišnih navika, i upravo u tom (ras)koraku između zadate situacije i navike umnožavaju se moguća značenja ovog izvođenja.
Sve se vrti oko onoga što je suprotno pozorištu, a to je osećanje samoće. Fenomen samoće je nešto sa čime se svako suočio u kovid vremenu i autori ovog projekta nas stalno vraćaju na to osećanje. Samoća nije nužno ni nešto lepo, ni ružno, ni srećno ni tužno… samoća je praznina koja traži da se popuni, da se strukturiše, ispita, oseti…“
Marina Milivojević Mađarev, Vreme
„Glas koji se povremeno čuje obraća se direktno vama, vama kao jedinki, poziva na dijalog, na mentalno učestvovanje u avanturi usamljenog putovanja kroz fascinantni virtuelni svet koji ne poznaje granice. Gledalac je vođen sve vreme, ali i slobodan za sopstvene asocijacije. Lepo je, iako u jednom trenutku prestane bilo šta da se dešava. Šarene slike i zvuci koji prijaju. Očišćeno od bremena banalnosti. Pomislila sam u jednom trenutku - ovo naše postojanje je tako čudesno lepo, zašto ga tako strašno kvarimo?“
Aleksandra Glovacki, nova.rs
„Delo, u ovom slučaju audio-vizuelni mozaik, pobuđuje emocije gledaoca-učesnika koje vode u liminalno, prelazno stanje, prostor „između“, koji se završava katarzom.
To prelazno stanje, koje se naročito efektno postiže u ovakvim izmeštajućim scenskim projektima, suština je iskustva koje su mnogi teoretičari analizirali. Lesing je, na primer, propagirao važnost pozorišta baš zbog te transformativne snage, „emotivne zaraze“ koja nas osvaja, pridobija i čisti, simbolički nas premeštajući na polje novih početaka. Drugim rečima, ograničenja u kojima danas svi živimo ne moraju da budu bezizlazan prostor sputanosti, već se, možda putem umetnosti, mogu pretvoriti u mesto promena i novopronađene slobode.“
Anja Tasić, Politika
