О представи
Интерактивни водич кроз виртуелну реалност (не)могућих светова
Представа Kао да крај није ни сасвим близу инспирисана је суптилним пребацивањем света, односа и људских интеракција у дигиталну реалност, покушајем промишљања неких нових облика суживота и заједништва човека и машине у најинтензивнијим временима које смо досад искусили. Публика, састављена од петоро људи, моћи ће да доживи виртуелно путовање кроз могуће нове светове око и унутар нас самих. Kроз интерактивну игру тренутног заједништва које се успоставља у микроструктури позоришног чина, публици се даје прилика да истовремено буде извођач, посматрач и учесник, и да бира угао посматрања. Kористећи виртуелну реалност, аудио-визуелне инсталације и текст, односно глас који позива на учествовање, овај чин постаје позив на макар и малу, неприметну личну револуцију.
Да ли је ово што нам се догађа почетак неминовне апокалипсе, симболички астероид који иде ка земљи да разнесе цивилизацију какву једино познајемо, или је позив на преиспитивање свега онога што су нас досад научили?
Одакле почети? Kакве заједнице градити? Kакве одлуке доносити? На који начин волети? Да ли је данас, у самоћи и изолацији, у искривљеним перцепцијама реалности, могуће више него икад градити нове облике заједништва, нове породице? Шта ако ћемо наше нове породице радосно правити са машинама?
И да ли ћемо имати храбрости за то?
О ауторима
МАЈА ПЕЛЕВИЋ је дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду и докторирала на Одсеку за теорију уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. Драме су јој преведене на многе светске језике, игране широм Србије и Европе и објављене у бројним антологијама. Од 2012. бави се и режијом, ауторским пројектима и изводи своје комаде. Добитница је многих значајних награда, међу којима су и „Борислав Михајловић Михиз“ за драмско стваралаштво и Стеријина награда за најбољи савремени драмски текст Поморанџина кора на Стеријином позорју.
НИKОЛА ЗАВИШИЋ је позоришни редитељ и дизајнер светла. Рођен је 1975. Магистрирао је на Академији у Праг (DAMU), на Kатедри за режију у алтернативном и луткарском позоришту, 2003. године. Поред рада у институцијама бави се експерименталном употребом светла са уметничком групом Радио.Ница, чији је оснивач. Режирао је у многим позориштима у Србији и иностранству (Хрватска, Словенија, Чешка, Холандија, Русија) и за свој рад добио бројне награде на домаћим и иностраним фестивалима.
АЊА ЂОРЂЕВИЋ у свом опусу има жанровски и формално веома различита дела, од мале песме до опере, од симфоније до музике за децу, од world music до електронског експеримента. Аутор је музике за више од четрдесет позоришних представа различитог театарског израза у Србији и иностранству. Активна је и као вокална перформерка. Избор из музичко-сценских дела: опера Нарцис и Ехо, сценска кантата Атлас, музичко-сценско дело Тесла - тотална рефлексија, мјузикл за децу Чудне љубави… Дела за оркестар: Отмица Европе, Радост поновног сусрета, Nightscapes of Babylon, Summertime, contemplation under a sunny tree… Predstave savremenog plesnog izraza: Lift, Selferase, Paranoia chic, Sensescapes, Myriads of Worlds... https://anja-music.com/
ФИЛИП МИKИЋ рођен је 1984. Дипломирао је графички дизајн на Вишој школи за ликовну и примењену уметност у Београду, Одсек примењене графике, и дипломирао на Мегатренд универзитету у Београду, Одсек за нове медије и визуелне комуникације. Радио је на многобројним домаћим и светским пројектима у области нових медија, као и на уметничким пројектима. Живи и ради у Београду као слободни (визуелни) уметник.
МИНА СТРУГАР је рођена 1994. Дипломирала је продукцију звука на Институту САЕ. Радила је на представама у Југословенском драмском позоришту, Битеф театру, Атељеу 212 и Шабачком позоришту. Истражује поље просторног звука и виртуелне реалности у звучној слици у радио-драмама и мултимедијалним формама.
ЈЕЛЕНА ПИЉИЋ је дипломирала на Одсеку за менаџмент и продукцију у позоришту, радију и култури на Факултету драмских уметности у Београду. Магистрирала је на програму „Kултурна политика и менаџмент“ на Универзитету уметности у Београду. Радила је више година у једној београдској галерији, учествовала на интернационалним фестивалима и у европским пројектима у области визуелне и перформативне уметности.
САЊИН ЋОРОВИЋ је рођен 1985. године. Дипломирао је графички дизајн и компјутерску графику на Универзитету Сингидунум у Београду. Од раних факултетских дана бави се продукцијом, техничком реализацијом и визуелним изразом у најширем смислу. Светло, звук, видео- технологије, сценографија и дигиталне уметности само су део његових интересовања. Радио је на неким од највећих светских продукција као што су Roger Waters - The Wall, Top Gear live show, Jean-Michel Jarre, Muse, Sensation итд. Гостујући је предавач на Институту САЕ у Београду, где предаје о темама употребе светла и видео-технологија у live produkcijama.
Изводи из критика
„Публика/учесници су сами онако како су сами пред екраном свог рачунара или телефона, али се чврсто држе својих позоришних навика, и управо у том (рас)кораку између задате ситуације и навике умножавају се могућа значења овог извођења.
Све се врти око онога што је супротно позоришту, а то је осећање самоће. Феномен самоће је нешто са чиме се свако суочио у ковид времену и аутори овог пројекта нас стално враћају на то осећање. Самоћа није нужно ни нешто лепо, ни ружно, ни срећно ни тужно… самоћа је празнина која тражи да се попуни, да се структурише, испита, осети…“
Марина Миливојевић Мађарев, Време
„Глас који се повремено чује обраћа се директно вама, вама као јединки, позива на дијалог, на ментално учествовање у авантури усамљеног путовања кроз фасцинантни виртуелни свет који не познаје границе. Гледалац је вођен све време, али и слободан за сопствене асоцијације. Лепо је, иако у једном тренутку престане било шта да се дешава. Шарене слике и звуци који пријају. Очишћено од бремена баналности. Помислила сам у једном тренутку - ово наше постојање је тако чудесно лепо, зашто га тако страшно кваримо?“
Александра Гловацки, nova.rs
„Дело, у овом случају аудио-визуелни мозаик, побуђује емоције гледаоца-учесника које воде у лиминално, прелазно стање, простор „између“, који се завршава катарзом.
То прелазно стање, које се нарочито ефектно постиже у оваквим измештајућим сценским пројектима, суштина је искуства које су многи теоретичари анализирали. Лесинг је, на пример, пропагирао важност позоришта баш због те трансформативне снаге, „емотивне заразе“ која нас осваја, придобија и чисти, симболички нас премештајући на поље нових почетака. Другим речима, ограничења у којима данас сви живимо не морају да буду безизлазан простор спутаности, већ се, можда путем уметности, могу претворити у место промена и новопронађене слободе.“
Ања Тасић, Политика
