Представа Климатски плесови је део петог тома великог пројекта Угрожени људски покрети. Којим темама се бавите кроз овај пројекат и зашто сте се одлучили за овакву форму рада?
- Определила сам се за рад по томовима да не бих стално морала да стварам нова дела, а да се ипак задржим на истој идеји истраживања коју бих, потом, само продубљивала. Овде је реч о петом тому, који се бави односом према планинама, водама, према свему ономе што се савременим западним колонизаторским језиком назива природом, а што је за друге народе, или за нека друга бића живот, то јест оно што га омогућава. Ова представа је, на неки начин, и о мојој мајци, будући да она живи на месту које је угрожено екстракцијом коју спроводе рударско-металуршке корпорације које за те потребе користе огромне количине воде, загађују животну средину и исушују изворе из којих се напајају градови и насеља у тој области. Представа се у великој мери бави експлоатацијом рудних богатстава и начином на који се тим проблемом бави савремена уметност. Знам да се и ви у Србији суочавате са пројектом Рио Тинто, тако да је пред нама исти изазов - не да се супротставимо корпорацијама, већ њиховом начину размишљања који допушта ископавања и тиме доводи до нарушавања квалитета живота људи.
Како делови овог пројекта међусобно комуницирају и граде целину?
- Сви су резултат истог истраживања, а комуницирају путем разних формата. Неки су у форми музејских изложби, неки филмова, неки, попут овог, позоришних представа. Понекад је реч о писаним делима, јер ја пишем о том истраживању и уметничким резултатима који из њега произилазе. Тако да, да - ти томови јесу у међусобној комуникацији, а истовремено и продубљују саму тему истраживања представљајући је кроз разне формате.
Кроз свој рад се бавите питањима угроженог биолошког и културног диверзитета бришући разлику између културе и природе. Како је то могуће?
- Оно што прави разлику између културе и природе је, по мени, врло модерна западна колонизаторска антропоцентрична пракса. У другим окружењима и у другим формама размишљања, људи немају такав став. Многи народи негују концепт света по ком животиње, биљке, па чак и планине такође поседују особност, могу бити особе, и имати тела. Са друге стране, западни колонизаторски концепт води се ставом да су једини који имају тела људи и животиње, а то је став који доводи до објектификације, дакле - све што није човек представља објекат који могу да експлоатишем. То је само једно од многобројних виђења света, а постоје многа друга, и проблем се јавља када се савремена западна колонизаторска мисао шири путем насиља, а ви сте тога свесни јер долазите из окружења над којим се то насиље врши путем њиховог покушаја да у потпуности избришу то друго виђење света и постојања. Мој рад се, дакле, тиче бунта против света који сматрам ограничавајућим. А не допадају ми се ни премисе на којима тај свет почива, јер оне не чине живот бољим. Налазимо се у свету који је посвећен експанзији али експанзији веома малог дела света.
Ваш први контакт са плесом био је на антивладиним протестима у Чилеу. То нам говори да је за вас игра од почетка везана за друштвену и политичку борбу. Може ли да буде другачије?
- Не можемо то назвати антивладиним протестима јер то није била влада него диктатура. Да, тамо је било плеса, у виду скакања. А онда када је племе Мапуче извело исту врсту скакања, схватила сам да смо далеко повезанији него што мислимо. Сваки плес је политички. Мислим да уметност увек има политички контекст и желела бих то да истакнем.
Слоган овогодишњег Битефа је На ивици будућности. Шта то значи за вас?
- Будућност… одговор ће бити дугачак јер савремена колонизаторска култура запада време сматра линеарним. Оно, међутим, то није јер време није просторна димензија. А та њихова линија је веома насилна. Проводимо веома мало времена у размишљању о прецима и о другим концептима времена. Тако да то шта је будућност, то је тешко питање. Живимо у тренутку у ком млади људи са којима сарађујем немају осећај да будућност постоји, јер је животна средина пред колапсом и питање је какав их живот очекује. То је застрашујуће. Тако да мислим да нас у будућности очекују разне будућности, и дубоко се надам да ће тако и бити.
