Heroizam običnog čoveka
Prva tema ovog okruglog stola bio je veoma specifičan koncept predstava koje su beogradskoj publici do sada zajedno predstavili Sebastijan i Milan - sve tri su bile sastavljene iz dva stilski potpuno različita dela, koja kada se sklope u jednu celinu pričaju jednu kompletnu priču i čine savršenu celinu. Horvat i Ramšak Marković objasnili su da, osim što se ovaj metod razvio kroz savremeni razgovor sa klasičnim piscima, postoje dva razloga i osnovna cilja koje su želeli da postignu. Prvi su nazvali "dramaturgijom izdaje", što su objasnili kao konflikt u estetici predstave, gde se očekivanja publike postavljena u prvom delu predstave potpuno okreću naopako u drugom delu, i time "izdaju". Na taj način dobijaju se raznovrsni odgovori publike, jer su im tim činom promene stila svi već postavljeni očekivani odgovori dovedeni u pitanje, pa tako na samom kraju predstave svako dolazi do svojih zaključaka i tumači delo na svoj način. Tako sam gledalac ima mogućnost da odluči o čemu se u ovom delu radi - o revoluciji komunističke Jugoslavije ili ličnoj drami dvoje običnih ljudi. Drugi razlog je koncepcijski, pri čemu su ovaj tip dramaturgije nazvali "koreografijom čežnje", gde je osnovni princip konstantno menjanje dinamike predstave - uvođenje fokusa publike i čitave pažnje direktno u scenu, a zatim simbolično vraćanje nazad u pozorišna sedišta.
Dalje u toku razgovora bilo je reči o kontekstualnoj simbolici dela i prikazu trenutnog stanja u zemljama bivše Jugoslavije, koji nije ni negativan niti romantiziran. Ova predstava deo je celine sastavljene od tri izvođenja - u Zagrebu, Ljubljani i Beogradu, čime jasno postavlja paralelu između sudbina ljudi u ovim državama, a kao posledica njihovih ličnih i kolektivnih revolucija.
Razgovoru se priključila i glumica Milena Zupančič, koju je publika nazvala "najvećom slovenačkom i jugoslovenskom glumicom". Ona je pričala o načinu rada na ovoj predstavi, gde su glumci iz prvog i drugog dela predstave imali probe odvojeno do samog kraja. Rekla je kako su mladi glumci "puni energije i puni budućnosti" i kako je u njima prepoznala sebe iz prošlosti, kao i da su čim su se upoznali postali veliki prijatelji. O likovima Sonje i Miloša je rekla: "Mi nismo baš revolucionari, ali na neki način sigurno jesmo heroji, jer preživeti u tako lošim situacijama, pored svih loših stvari koje su se dogodile, i oni i dalje žele da žive, oni su heroji."
U ragovoru je učestvovao i glumac Nedim Nezirović koji je istakao da se rad mladih glumaca temeljio na tome da probude revolucionarni duh, ali da im se perspektiva sagledavanja čitave predstave promenila kad su videli drugi deo predstave. Rekao je kako su radili na tome da se od njih stvori jedan oranizam, da se povežu, osećaju jedni druge na sceni. "To je za mene kao mladog glumca izuzetno jedinstveno iskustvo jer sam imao priliku da vidim na čemu sve pozorište može da se gradi i kakvi njegovi temelji mogu da budu, tako da sam izuzetno zahvalan."
Pitanjima publike priključio se umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica, koji se još jednom osvrnuo na otvorenu strukturu predstave i mogućnost različitog tumačenja i biranja sopstvene perspektive. Milan Ramšak Marković kaže da to ima veze sa načinom na koji gledamo pozorište i konzumiramo umetnost, kako čitamo reference i znake. Neka umetnost ne može racionalno da se posmatra, mora da se oseća i iskusi, telesno i fizički. Dodaje i da je koncept ovog procesa bio da moraju da krenu od tela i ono mora da bude uvek prisutno. Prvi i drugi deo predstave se stavljaju u isti plan telom, to im je zajedničko. Takođe postavlja pitanje da li je prvi deo prošlost ili budućnost, da li je kraj ili početak, odnosno da li je u pitanju univerzalni proces rađanja i pada revolucije koji se konstantno ponavlja.
Nakon toga, Milena Zupančič pričala je o hrabrosti, revoluciji, heroizmu. Na pitanje da li je moguće biti heroj bez društva i zajednice koja vas prepoznaje kao heroja, ona odgovara da je nemoguće imati podršku društva danas, ali uprkos tome, svaka vrsta junaštva je važna i veoma je teško danas biti heroj ali da moramo da pokušamo. "Moramo sami biti heroji. Možete biti sami, možete patiti, ali morate biti heroji. Morate uvek da radite ono što mislite da je ispravno", poručuje nam Milena.
Razgovor za okruglim stolom završio se važnim pitanjem naše budućnosti, ove na čijoj ivici se trenutno nalazimo. Hoće li je uopšte biti, ako da, kakva je, i šta mi možemo da uradimo da je učinimo boljom i da zaustavimo ovaj začarani krug između hrabre mladalačke revolucije i njenih tužnih posledica, kome smo prisustvovali na sceni? Sebastijan Horvat na to je odgovorio da je važno verovati da je nešto moguće, kao i verovati da imamo budućnost, i osećati da je neki drugačiji sistem moguć, iako nismo sasvim sigurni šta on predstavlja. On i Milan su se složili da je borba važna, kao i kolektiv i da pozorište može da posluži kao model društva.
Celokupan razgovor možete da pogledate na priloženom snimku ili na Jutjub kanalu Bitefa.
