Хероизам обичног човека
Прва тема овог округлог стола био је веома специфичан концепт представа које су београдској публици до сада заједно представили Себастијан и Милан - све три су биле састављене из два стилски потпуно различита дела, која када се склопе у једну целину причају једну комплетну причу и чине савршену целину. Хорват и Рамшак Марковић објаснили су да, осим што се овај метод развио кроз савремени разговор са класичним писцима, постоје два разлога и основна циља које су желели да постигну. Први су назвали "драматургијом издаје", што су објаснили као конфликт у естетици представе, где се очекивања публике постављена у првом делу представе потпуно окрећу наопако у другом делу, и тиме "издају". На тај начин добијају се разноврсни одговори публике, јер су им тим чином промене стила сви већ постављени очекивани одговори доведени у питање, па тако на самом крају представе свако долази до својих закључака и тумачи дело на свој начин. Тако сам гледалац има могућност да одлучи о чему се у овом делу ради - о револуцији комунистичке Југославије или личној драми двоје обичних људи. Други разлог је концепцијски, при чему су овај тип драматургије назвали "кореографијом чежње", где је основни принцип константно мењање динамике представе - увођење фокуса публике и читаве пажње директно у сцену, а затим симболично враћање назад у позоришна седишта.
Даље у току разговора било је речи о контекстуалној симболици дела и приказу тренутног стања у земљама бивше Југославије, који није ни негативан нити романтизиран. Ова представа део је целине састављене од три извођења - у Загребу, Љубљани и Београду, чиме јасно поставља паралелу између судбина људи у овим државама, а као последица њихових личних и колективних револуција.
Разговору се прикључила и глумица Милена Зупанчич, коју је публика назвала "највећом словеначком и југословенском глумицом". Она је причала о начину рада на овој представи, где су глумци из првог и другог дела представе имали пробе одвојено до самог краја. Рекла је како су млади глумци "пуни енергије и пуни будућности" и како је у њима препознала себе из прошлости, као и да су чим су се упознали постали велики пријатељи. О ликовима Соње и Милоша је рекла: "Ми нисмо баш револуционари, али на неки начин сигурно јесмо хероји, јер преживети у тако лошим ситуацијама, поред свих лоших ствари које су се догодиле, и они и даље желе да живе, они су хероји."
У раговору је учествовао и глумац Недим Незировић који је истакао да се рад младих глумаца темељио на томе да пробуде револуционарни дух, али да им се перспектива сагледавања читаве представе променила кад су видели други део представе. Рекао је како су радили на томе да се од њих створи један оранизам, да се повежу, осећају једни друге на сцени. "То је за мене као младог глумца изузетно јединствено искуство јер сам имао прилику да видим на чему све позориште може да се гради и какви његови темељи могу да буду, тако да сам изузетно захвалан."
Питањима публике прикључио се уметнички директор Битефа Иван Меденица, који се још једном осврнуо на отворену структуру представе и могућност различитог тумачења и бирања сопствене перспективе. Милан Рамшак Марковић каже да то има везе са начином на који гледамо позориште и конзумирамо уметност, како читамо референце и знаке. Нека уметност не може рационално да се посматра, мора да се осећа и искуси, телесно и физички. Додаје и да је концепт овог процеса био да морају да крену од тела и оно мора да буде увек присутно. Први и други део представе се стављају у исти план телом, то им је заједничко. Такође поставља питање да ли је први део прошлост или будућност, да ли је крај или почетак, односно да ли је у питању универзални процес рађања и пада револуције који се константно понавља.
Након тога, Милена Зупанчич причала је о храбрости, револуцији, хероизму. На питање да ли је могуће бити херој без друштва и заједнице која вас препознаје као хероја, она одговара да је немогуће имати подршку друштва данас, али упркос томе, свака врста јунаштва је важна и веома је тешко данас бити херој али да морамо да покушамо. "Морамо сами бити хероји. Можете бити сами, можете патити, али морате бити хероји. Морате увек да радите оно што мислите да је исправно", поручује нам Милена.
Разговор за округлим столом завршио се важним питањем наше будућности, ове на чијој ивици се тренутно налазимо. Хоће ли је уопште бити, ако да, каква је, и шта ми можемо да урадимо да је учинимо бољом и да зауставимо овај зачарани круг између храбре младалачке револуције и њених тужних последица, коме смо присуствовали на сцени? Себастијан Хорват на то је одговорио да је важно веровати да је нешто могуће, као и веровати да имамо будућност, и осећати да је неки другачији систем могућ, иако нисмо сасвим сигурни шта он представља. Он и Милан су се сложили да је борба важна, као и колектив и да позориште може да послужи као модел друштва.
Целокупан разговор можете да погледате на приложеном снимку или на Јутјуб каналу Битефа.
