_martin_argyroglo_(1).jpg)
Molim vas recite mi nešto o samom naslovu vaše predstave Farm Fatale? I kako ste došli na ideju da joj date ovako sočan naziv? Znamo da u vašoj predstavi glavna uloga pripada zajednici strašila. Koliko zajednica igra važnu ulogu u vašim predstavama?
- Da, to je dobro pitanje, jer ja, zapravo, i krećem od naslova. Umem jednu ideju da promišljam mesecima, čak i godinama pre nego što joj dam naslov, a predstava nastaje tek tokom proba, kroz saradnju sa timom, sa glumcima. Naslov ove predstave je Farm Fatale i želja mi je bila da istražim taj konkretan problem zemljišta, poljoprivrede, pesticida, genetski modifikovanih organizama, probleme sa kojima se suočavaju farmeri, kao i to koliko je teško utvrditi šta mi, to, zapravo, jedemo. Osim toga, tokom poslednjih nekoliko godina, nestale su i razne vrste ptica, pa se i to nametnulo kao jedna od tema. Svakako, uvek se bavim i odnosom čoveka i prirode, krajem sveta, i problemima ekologije, a u ovoj predstavi reč je o grupi ljudi, to jest strašila. ali ipak je u pitanju zajednica. Razlog tome leži u činjenici da volim tu snagu koju grupa ima na sceni, taj zajednički potencijal da se iznađe način za eksperiment sa novim perspektivama, ili da se nađe zajednička tema. U ovoj predstavi, tih pet strašila su istovremeno i bend jer u mojim predstavama muzika uvek ima važnu ulogu, ona uspostavlja atmosferu. A i muzika je jedna lepa umetnost koja zbližava ljude, kao i ples ili pozorište. Zato je, po meni, Farm Fatale mjuzikl. Glasove glumaca sam transformisao pa oni zvuče kao lutke, a i figure strašila su nostalgične. Strašila više nema jer više nema ni ptica. Kao što i oni sami kažu u predstavi: „Nema ptica, nema posla“. Reč je o tome da ako ne budemo vodili računa o planeti Zemlji, uništavanje će se nastaviti. Već nekoliko godina razmišljam o kraju sveta, a tokom ove protekle dve godine, sa kovidom i ovom pandemijom, ili lažnom pandemijom, to pitanje postaje ne urgentno već nezaobilazno. (smeh). Jer, nalazimo se u zaista čudnim vremenima u kojima se čini da je za mnoge stvari prekasno. Političari i vlade se već neko vreme ne bave time. Svi naučnici su, kao i vodeći sociolozi, već više od trideset ili čak i četrdeset godina svesni da problem postoji. A industrijski razvoj i kapitalizam stvaraju mnoštvo problema, i potpuno su ravnodušni prema životnoj sredini. Planeta je poludela. Tako da na sceni pokušavam da ostvarim neki lagani tempo, a moji glumci su smireni, prijateljski nastrojeni, sve je poput neke utopije, jer pozorište je u pitanju, a u pozorištu ljudi vole da su zajedno.
To je zaista divno što ste upravo kazali, jer Bitef festival je ove godine upravo posvećen očuvanju životne sredine i problemima u vezi sa ekologijom. Takođe festival se trudi da kroz našu Bitef zajednicu podigne svest kod ljudi o zaštiti životne sredine. S tim u vezi je i moje sledeće pitanje za vas. Molim vas, recite mi koliko je bitna ekologija u vašim ostalim predstavama? Da li je to vaša glavna tema kojom se bavite?
- Da. Godine 2003. sam režirao prvu predstavu i mislim da mi je već skoro dvadeset godina to glavna tema, taj odnos između čoveka i prirode, ali ne samo čoveka, već i to kako da posmatram ili na neki nov način povežem sve vrste. Nije bitna samo pozicija čoveka. Zanimalo me je da radim i sa kamenjem, krticama, psima, potrebni su nam novi putevi, nove perspektive, novo, novo (smeh). U predstavama, međutim, nikada ne spašavamo svet, već je uvek reč o zajednici koja je zabrinuta za budućnost i onda pokušava da nađe način da opstane ili da stvori neke nove umetničke zajednice. U predstavi Farm Fatale, reč je o zajednici strašila koja su, istovremeno, i umetnici - sviraju, pevaju, vode radio-stanicu, beleže dobre stvari na planeti. Žele da stvore arhivu za nova pokolenja. Upravo to i jeste moja tema. Istoriju pozorišta čine razni autori. Šekspir je bio briljantan za pitanja moći, kraljeva, odnosa očeva i sinova, porodice, bogatih i siromašnih. Moja uloga je, mislim, da na scenu dovedem jednostavne grupe bića. Ljudi to, ponekad, smatraju detinjastim, ali zašto da ne? Kada smo mladi, skloniji smo utopiji, i trebalo bi da imamo više poverenja u decu jer ona znaju više i u većoj meri se oslanjaju na instinkt. I to nije slučaj samo u Francuskoj već svuda u svetu. Snovi su važan aspekt ljudskog života. Ne mogu reći da stariji od deset godina više nemaju snova, ali društvo utiče na to da se ti snovi promene. I društvo i kapitalizam, liberalizam, a u sve više zemalja i rat i migrantska kriza… situacija na planeti se zaista iskomplikovala. Nisam siguran da će ljudi spasiti ovu planetu, očigledno i neće (smeh) ali u mojim predstavama, eto, ponekad im to pođe za rukom. Volim kada gledaoci uspeju da se povežu sa nama i sa osećanjem koje donosimo na scenu. Ponekad posle predstave kažu, voleo bih da ostanem da živim sa ovim strašilima, da se družim sa njima. Jako mi je važno kada se uspostavi ta veza. Jer, u predstavama se ne bavim tragedijom, konfliktom, time se bave neki drugi autori.
Tokom našeg razgovora, nekoliko puta ste spomenuli reč zajednica, pa bih želela da se osvrnem na vašu pozorišnu laboratoriju Vivarijum. Vaš lični rad, vaša beba da tako kažem, koju ste vi podigli. Mošete li mi reći kako je sve to počelo? Kako ste kreirali tu laboratoriju? Koliko je za mlade glumce važno da pripadaju jednoj takvoj pozorišnoj laboratoriji i da imaju neku vrstu utočišta gde će moći slobodno da istražuju?
- Ja sam potekao u vizuelnim umetnostima te mi je, stoga, vizuelno veoma važno. A pozorište je umetnost koja lepo omogućava saradnju. Kada sam počinjao, radio sam i scenografije za razne koreografe, sarađivao sa raznim rediteljima, tako da sam bio u prilici da upoznam glumce, ljude iz cirkusa, ljude sa plesne scene. Što se tiče moje trupe, kada sam rešio da radim predstavu, imao sam jasan poriv da pozovem umetnike iz raznih oblasti, i to kako amatere tako i profesionalce. Danas repertoar moje trupe čine mnoge predstave koje rade amateri. Ne volim termin „normalni ljudi“, ali ne mislim da je studirati glumu ni neophodno ni važno. Sa troje glumaca iz Farm Fatale, sarađujem već dvadeset godina, i lepo je razvijati se zajedno, zajedno istraživati. Uprkos tome što mi nemamo sistem kakav postoji u nemačkom pozorištu, dakle nema stalno zaposlenih glumaca, ipak imamo priliku da putujemo sa predstavama, i uvek je lepo predstaviti ih raznim kulturama. Radoznao sam da vidim kako će predstava večeras proći, ne znam, nekada se ljudi ne smeju, a što bi se i smejali, nekada im tema izaziva melanholiju, baš sam radoznao.
Vi volite da kreirate na neki način snovite, postapokaliptične svetove u vašim predstavama. Da li je to povezano sa mladim Filipom koji je kao dečak sakupljao bube, stavljao ih u kutiju i satima posmatrao, poput simboličnog malog teatra?
- O, kako da ne. A mislim da je lepo prosto se zabavljati u pozorištu, istraživati njegovu magiju. Ponekad scenu poredim sa crtanjem i slikanjem, a estetika scene i pozorišta je veoma bitna. Radim i sa zvukom, sa svetlom, jer pozorište ne čine samo glumci, ponekad je tekst najvažniji, ponekad osećaj koji izazivaju neki zvuci, u pozorištu je moguće koristiti najrazličitije stvari... Kada je tema pomalo tragična, kakav je kraj sveta, problemi ekologije i uništenja životne sredine, to je tužno. U ovoj predstavi mnogo se priča o samoubistvu, o tome kako je teško odupreti se genetski modifikovanim organizmima, pesticidima, tako da sam smatrao da radost mora da postoji u domenu vizuelnog. Sviđa mi se što ste upotrebili reč „snovito“, tako je, jer nije reč o realnosti.
Kako vi tretirate publiku u vašim predstavama ? Da li publika igra važnu ulogu u vašim predstavama i koliko je sama publika značajna za vašu kreaciju?
- Uvek napominjem da je u mom pozorištu važno biti opušten, da je ono kao neki pozorišni terarijum. Nije u pitanju izložba, ali glumci uglavnom ne igraju direktno na publiku. Možete ih posmatrati kao neki mikro svet, ekosistem na sceni. Živi su, tu, na sceni, oni su grupa ljudi. Nije zoološki vrt, ali je pomalo nalik na terarijum. Zato se trupa zove Vivarijum.
Šta je bilo prvo što ste kreirali u predstavi Farm Fatale? Da li je to bio kostim, muzika, maske, scenografija? Odakle je potekla vaša ideja ?
- Krećem od grupe, od izvođača, ali ponekad nam scenografija nije poznata, to bude potpuno nov zadatak. A ponekad krećemo od opšteg izgleda. Za Farm Fatale, osećao sam da je jako važno da imaju maske i da transformišemo stvarnost, da bi mogli da progovore o tim teškim i tužnim temama. Rad na ovoj predstavi je bio poseban jer su maske nosili od prvog dana. Malo je nalik na basnu. Rad na predstavi je proces, a ja volim da ga poredim sa muzičkom partiturom, jer svetlo, zvuk, reči, pokreti, energija - to sve čini kompoziciju.
Da li vi koristite neku specifičnu glumačku tehniku za svaku predstavu, ili imate lično svoju koju primenjujete u radu sa glumcima?
- Ne, nema nikakve tehnike. Možda u Francuskoj postoje mediji koji tvrde da stvaram ne-pozorište, ne znam tačno koji termin koriste... Ali, činjenica je da se godinama oslanjam na tehniku klovnovske igre. Svet je toliko pod stresom, ne znam, osećam potrebu da stvaram neke posebne likove, kakva su ova strašila u svojim čudnim kostimima.
Neću vas više zadržavati jer morate da idete da se pripremate za predstavu, ali ima jedno pitanje koje me jako zanima. Naime, ja sam čula da vi reciklirate svoje rekvizite, možete li mi reći nešto više o tome? To je zaista predivno, bila sam zadivljena tom činjenicom.
- Gledajte, u mojim predstavama je scenografija ponekad baš glomazna, dok su večeras tu samo belo platno i bale sena. Dopada mi se ovaj pristup koji podrazumeva reciklažu. Ja uvek radim sa istim ljudima sa kojima sam i prijatelj, a tu ima glumaca, pisaca, dizajnera svetla i zvuka, i svi se trudimo da ne bacamo stvari, koliko je god to moguće. Osim toga, volim da se jedna predstava igra što duže. Sa nekim predstavama idemo na turneje i po deset godina, kao na primer sa predstavom Melanholija zmajeva ili Efekat Serž, a imam utisak da će isto biti i sa Farm Fatale, i to me veoma raduje. Predstava je imala premijeru 2019. u Minhenu, u pozorištu Kameršpile, i to je fantastično jer posle toga je izbila pandemija, a maske u predstavi i sve ostalo, postavljeno je pre nje.
Predvideli ste šta će nam se desiti?
- Nije neki problem predvideti kraj sveta, toliko je raznih opcija (smeh). Postoji bezbroj načina na koji umetnici mogu da prikažu kraj sveta. Umetnost ne može da promeni svet ali je važno da spaja pesnike, umetnike, naučnike. Ono što je definitivno jasno jeste da budućnost nije u rukama političara. Potreban nam je neki drugi pristup i svest o tome šta želimo da očuvamo, da odbranimo.
Hvala vam mnogo na vremenu koje ste odvojili za naše čitaoce bloga, želim vam uspešno prvo gostovanje kod nas u Beogradu i sve najbolje u vašoj budućoj karijeri. Dođite nam opet!
