_martin_argyroglo_(1).jpg)
Молим вас реците ми нешто о самом наслову ваше представе Farm Fatale? И како сте дошли на идеју да јој дате овако сочан назив? Знамо да у вашој представи главна улога припада заједници страшила. Колико заједница игра важну улогу у вашим представама?
- Да, то је добро питање, јер ја, заправо, и крећем од наслова. Умем једну идеју да промишљам месецима, чак и годинама пре него што јој дам наслов, а представа настаје тек током проба, кроз сарадњу са тимом, са глумцима. Наслов ове представе је Farm Fatale и жеља ми је била да истражим тај конкретан проблем земљишта, пољопривреде, пестицида, генетски модификованих организама, проблеме са којима се суочавају фармери, као и то колико је тешко утврдити шта ми, то, заправо, једемо. Осим тога, током последњих неколико година, нестале су и разне врсте птица, па се и то наметнуло као једна од тема. Свакако, увек се бавим и односом човека и природе, крајем света, и проблемима екологије, а у овој представи реч је о групи људи, то јест страшила. али ипак је у питању заједница. Разлог томе лежи у чињеници да волим ту снагу коју група има на сцени, тај заједнички потенцијал да се изнађе начин за експеримент са новим перспективама, или да се нађе заједничка тема. У овој представи, тих пет страшила су истовремено и бенд јер у мојим представама музика увек има важну улогу, она успоставља атмосферу. А и музика је једна лепа уметност која зближава људе, као и плес или позориште. Зато је, по мени, Farm Fatale мјузикл. Гласове глумаца сам трансформисао па они звуче као лутке, а и фигуре страшила су носталгичне. Страшила више нема јер више нема ни птица. Као што и они сами кажу у представи: „Нема птица, нема посла“. Реч је о томе да ако не будемо водили рачуна о планети Земљи, уништавање ће се наставити. Већ неколико година размишљам о крају света, а током oве протекле две године, са ковидом и овом пандемијом, или лажном пандемијом, то питање постаје не ургентно већ незаобилазно. (смех). Јер, налазимо се у заиста чудним временима у којима се чини да је за многе ствари прекасно. Политичари и владе се већ неко време не баве тиме. Сви научници су, као и водећи социолози, већ више од тридесет или чак и четрдесет година свесни да проблем постоји. А индустријски развој и капитализам стварају мноштво проблема, и потпуно су равнодушни према животној средини. Планета је полудела. Тако да на сцени покушавам да остварим неки лагани темпо, а моји глумци су смирени, пријатељски настројени, све је попут неке утопије, јер позориште је у питању, а у позоришту људи воле да су заједно.
То је заиста дивно што сте управо казали, јер Битеф фестивал је ове године управо посвећен очувању животне средине и проблемима у вези са екологијом. Такође фестивал се труди да кроз нашу Битеф заједницу подигне свест код људи о заштити животне средине. С тим у вези је и моје следеће питање за вас. Молим вас, реците ми колико је битна екологија у вашим осталим представама? Да ли је то ваша главна тема којом се бавите?
- Да. Године 2003. сам режирао прву представу и мислим да ми је већ скоро двадесет година то главна тема, тај однос између човека и природе, али не само човека, већ и то како да посматрам или на неки нов начин повежем све врсте. Није битна само позиција човека. Занимало ме је да радим и са камењем, кртицама, псима, потребни су нам нови путеви, нове перспективе, ново, ново (смех). У представама, међутим, никада не спашавамо свет, већ је увек реч о заједници која је забринута за будућност и онда покушава да нађе начин да опстане или да створи неке нове уметничке заједнице. У представи Farm Fatale, реч је о заједници страшила која су, истовремено, и уметници - свирају, певају, воде радио-станицу, бележе добре ствари на планети. Желе да створе архиву за нова поколења. Управо то и јесте моја тема. Историју позоришта чине разни аутори. Шекспир је био бриљантан за питања моћи, краљева, односа очева и синова, породице, богатих и сиромашних. Моја улога је, мислим, да на сцену доведем једноставне групе бића. Људи то, понекад, сматрају детињастим, али зашто да не? Када смо млади, склонији смо утопији, и требало би да имамо више поверења у децу јер она знају више и у већој мери се ослањају на инстинкт. И то није случај само у Француској већ свуда у свету. Снови су важан аспект људског живота. Не могу рећи да старији од десет година више немају снова, али друштво утиче на то да се ти снови промене. И друштво и капитализам, либерализам, а у све више земаља и рат и мигрантска криза… ситуација на планети се заиста искомпликовала. Нисам сигуран да ће људи спасити ову планету, очигледно и неће (смех) али у мојим представама, ето, понекад им то пође за руком. Волим када гледаоци успеју да се повежу са нама и са осећањем које доносимо на сцену. Понекад после представе кажу, волео бих да останем да живим са овим страшилима, да се дружим са њима. Јако ми је важно када се успостави та веза. Јер, у представама се не бавим трагедијом, конфликтом, тиме се баве неки други аутори.
Током нашег разговора, неколико пута сте споменули реч заједница, па бих желела да се осврнем на вашу позоришну лабораторију Виваријум. Ваш лични рад, ваша беба да тако кажем, коју сте ви подигли. Мошете ли ми рећи како је све то почело? Како сте креирали ту лабораторију? Колико је за младе глумце важно да припадају једној таквој позоришној лабораторији и да имају неку врсту уточишта где ће моћи слободно да истражују?
- Ја сам потекао у визуелним уметностима те ми је, стога, визуелно веома важно. А позориште је уметност која лепо омогућава сарадњу. Када сам почињао, радио сам и сценографије за разне кореографе, сарађивао са разним редитељима, тако да сам био у прилици да упознам глумце, људе из циркуса, људе са плесне сцене. Што се тиче моје трупе, када сам решио да радим представу, имао сам јасан порив да позовем уметнике из разних области, и то како аматере тако и професионалце. Данас репертоар моје трупе чине многе представе које раде аматери. Не волим термин „нормални људи“, али не мислим да је студирати глуму ни неопходно ни важно. Са троје глумаца из Farm Fatale, сарађујем већ двадесет година, и лепо је развијати се заједно, заједно истраживати. Упркос томе што ми немамо систем какав постоји у немачком позоришту, дакле нема стално запослених глумаца, ипак имамо прилику да путујемо са представама, и увек је лепо представити их разним културама. Радознао сам да видим како ће представа вечерас проћи, не знам, некада се људи не смеју, а што би се и смејали, некада им тема изазива меланхолију, баш сам радознао.
Ви волите да креирате на неки начин сновите, постапокалиптичне светове у вашим представама. Да ли је то повезано са младим Филипом који је као дечак сакупљао бубе, стављао их у кутију и сатима посматрао, попут симболичног малог театра?
- О, како да не. А мислим да је лепо просто се забављати у позоришту, истраживати његову магију. Понекад сцену поредим са цртањем и сликањем, а естетика сцене и позоришта је веома битна. Радим и са звуком, са светлом, јер позориште не чине само глумци, понекад је текст најважнији, понекад осећај који изазивају неки звуци, у позоришту је могуће користити најразличитије ствари... Када је тема помало трагична, какав је крај света, проблеми екологије и уништења животне средине, то је тужно. У овој представи много се прича о самоубиству, о томе како је тешко одупрети се генетски модификованим организмима, пестицидима, тако да сам сматрао да радост мора да постоји у домену визуелног. Свиђа ми се што сте употребили реч „сновито“, тако је, јер није реч о реалности.
Како ви третирате публику у вашим представама ? Да ли публика игра важну улогу у вашим представама и колико је сама публика значајна за вашу креацију?
- Увек напомињем да је у мом позоришту важно бити опуштен, да је оно као неки позоришни тераријум. Није у питању изложба, али глумци углавном не играју директно на публику. Можете их посматрати као неки микро свет, екосистем на сцени. Живи су, ту, на сцени, они су група људи. Није зоолошки врт, али је помало налик на тераријум. Зато се трупа зове Виваријум.
Шта је било прво што сте креирали у представи Farm Fatale? Да ли је то био костим, музика, маске, сценографија? Одакле је потекла ваша идеја ?
- Крећем од групе, од извођача, али понекад нам сценографија није позната, то буде потпуно нов задатак. А понекад крећемо од општег изгледа. За Farm Fatale, осећао сам да је јако важно да имају маске и да трансформишемо стварност, да би могли да проговоре о тим тешким и тужним темама. Рад на овој представи је био посебан јер су маске носили од првог дана. Мало је налик на басну. Рад на представи је процес, а ја волим да га поредим са музичком партитуром, јер светло, звук, речи, покрети, енергија - то све чини композицију.
Да ли ви користите неку специфичну глумачку технику за сваку представу, или имате лично своју коју примењујете у раду са глумцима?
- Не, нема никакве технике. Можда у Француској постоје медији који тврде да стварам не-позориште, не знам тачно који термин користе... Али, чињеница је да се годинама ослањам на технику кловновске игре. Свет је толико под стресом, не знам, осећам потребу да стварам неке посебне ликове, каква су ова страшила у својим чудним костимима.
Нећу вас више задржавати јер морате да идете да се припремате за представу, али има једно питање које ме јако занима. Наиме, ја сам чула да ви рециклирате своје реквизите, можете ли ми рећи нешто више о томе? То је заиста предивно, била сам задивљена том чињеницом.
- Гледајте, у мојим представама је сценографија понекад баш гломазна, док су вечерас ту само бело платно и бале сена. Допада ми се овај приступ који подразумева рециклажу. Ја увек радим са истим људима са којима сам и пријатељ, а ту има глумаца, писаца, дизајнера светла и звука, и сви се трудимо да не бацамо ствари, колико је год то могуће. Осим тога, волим да се једна представа игра што дуже. Са неким представама идемо на турнеје и по десет година, као на пример са представом Меланхолија змајева или Ефекат Серж, а имам утисак да ће исто бити и са Farm Fatale, и то ме веома радује. Представа је имала премијеру 2019. у Минхену, у позоришту Камершпиле, и то је фантастично јер после тога је избила пандемија, а маске у представи и све остало, постављено је пре ње.
Предвидели сте шта ће нам се десити?
- Није неки проблем предвидети крај света, толико је разних опција (смех). Постоји безброј начина на који уметници могу да прикажу крај света. Уметност не може да промени свет али је важно да спаја песнике, уметнике, научнике. Оно што је дефинитивно јасно јесте да будућност није у рукама политичара. Потребан нам је неки други приступ и свест о томе шта желимо да очувамо, да одбранимо.
Хвала вам много на времену које сте одвојили за наше читаоце блога, желим вам успешно прво гостовање код нас у Београду и све најбоље у вашој будућој каријери. Дођите нам опет!
