Uvod u prošlost
Žilnik objašnjava značaj Bitefa za sve jugoslovenske posleratne generacije, koje su, upravo na ovom festivalu, uspevale da održe kontakt sa kulturama zemalja „od Indije, do Sovjetskog Saveza“:
Bitef je za moju generaciju bio širom otvoren prozor u svetsku kulturu. On je od svog prvog izdanja imao ogroman spektar fantastičnih i kreativnih pozorišnih rezultata i različitih kultura. Ono što se dešavalo tada predstavljalo je revoluciju jednog novog jezika. Novih tema. Novih postupaka. Srećan sam kad čujem da je ta institucija uspela da preživi ove najdramatičnije i najburnije godine.
S obzirom na to da je reditelj iz porodice koja je neposredno bila vezana za pozorište (njegov ujak je bio direktor drame u SNP-u i prevodilac prvih Sartrovih dela), imao je priliku da odrasta gledajući predstave, koje su „uvek donosile artikulaciju priča koje nismo imali priliku da čujemo u svakodnevnoj porodičnoj i kolegijalnoj komunikaciji. Priče koje su postavljale pitanja o smislu života. Moralnoj prihvatljivosti“.
Posmatranje pozorišta koje pulsira, donelo mu je mogućnost da se otvoreno upusti u sledeći deo svog života: snimanje filmova.
Horvat se, u nastavku večeri, referiše na Žilnikovu knjigu Uvod u prošlost i pred publiku iznosi pitanje o značaju pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka, koje su, umnogome, donele promene. Žilnik nas kratko podseća na te godine. Godine u kojima je bilo potrebno mnogo novca „pre nego što bi prvi kadar uopšte bio snimljen“:
Filmska industrija je bila u fokusu vlasti, kao vrsta dnevnika promena i napretka zemlje u vidu pokretnih slika. Međutim, tada je bilo moguće raditi samo na filmskoj traci: a za jedan ozbiljniji dugometražni film je bilo potrebno sto do dvesta kilometara filmske trake. Jedan metar košta pet dolara. Tako da su veliki novci bili potrebni samo da bi se počelo. Najjeftinije kamere su koštale trista hiljada dolara: to je bilo nemoguće za ovu siromašnu, bednu zemlju.
Jedan od katalizatora promena o kojima Horvat govori, bili su kino klubovi, koje u svojoj knjizi Žilnik detaljno objašnjava:
Reditelji moje i starije generacije ne bi mogli da funkcionišu bez kino klubova. Odatle su dolazile prve slike života koji smo mi živeli. Kada smo se učlanili u kino klubove, stari tehničari, predratni fotografi, učili su nas kako da savladamo tehnologiju: od razvijanja filmske trake do pravljenja kopija. Tu sam upoznao najbolje prijatelje sa kojima sam posle radio.
„Film je gledanje na život sopstvenim očima“
Krajem pedesetih godina, objašnjava nam reditelj, filmovi izlaze iz studija i dešava se revolucija:
Filmovi se rade na ulicama.Stiže snažni paket italijanskog neorealizma, koji se bavi slikom poražene Italije. Prvi put u francuskom novom talasu vidimo Pariz koji diše u svojim malim stanovima. I upravo su kod nas filmovi bili pod tim uticajem.
Žilnik navodi značaj jugoslovenskih koprodukcija koju najbolje oslikava anegdota kada je prvi put kročio u Avala film, gde je sedeo Orson Vels i „pio viski“. Dakle, naš film počinje da ima ambiciju da bude moderan, te tada nastupa potraga za tim ljudima iz kino klubova.
Njegovu generaciju, obeležava „provala otvaranja“: Bitefa i FEST-a, koji su po svemu bili specifični:
Veoma važna karakteristika Jugoslavije je osećanje neobične relaksiranosti gde nije postojao diktat tržišta i kapitala kao u Americi, gde, ukoliko ti propadne film, više ne postojiš kao reditelj.
Značaj Žilnikovih filmova, navodi Horvat je upravo u odabiru njegovih protagonista, koji su „ljudi sa margine“: beskućnici, Romi, transvestiti i izbeglice.
Reditelj to objašnjava svojim razgovorima sa takvim grupama (zbog čega je jednom i bio uhapšen). Iz tih razgovora je saznao da postoje ljudi koji imaju svoj stav i svoj moral, te da pitanje inteligencije nije podeljeno po klasama.
Međutim, filmovi Žike Pavlovića, Makavejeva, Saše Petrovića su bili zabranjeni od strane organizacije Saveza Komunista u distributerskim kućama.
Ovo veče završilo se pričom o jednom od najvećih reditelja Jugoslavije: Makavejevu, Žilnikovom dobrom prijatelju i njihovom sudskom procesu u Francuskoj.
Utisak cele večeri je izjednačen sa reakcijama publike na kraju samog razgovora: svi bismo ostali da slušamo još anegdota - još rediteljevih priča iz nekog prethodnog života, koji je svakako involviran u svakog od nas. Istorija jugoslovenske kinematografije je imala svoj razvojni put, a Žilnik je bio i ostao jedan od graditelja tog puta, na kom danas počivaju nove generacije filmskih umetnika.
