Увод у прошлост
Жилник објашњава значај Битефа за све југословенске послератне генерације, које су, управо на овом фестивалу, успевале да одрже контакт са културама земаља „од Индије, до Совјетског Савеза“:
Битеф је за моју генерацију био широм отворен прозор у светску културу. Он је од свог првог издања имао огроман спектар фантастичних и креативних позоришних резултата и различитих култура. Оно што се дешавало тада представљало је револуцију једног новог језика. Нових тема. Нових поступака. Срећан сам кад чујем да је та институција успела да преживи ове најдраматичније и најбурније године.
С обзиром на то да је редитељ из породице која је непосредно била везана за позориште (његов ујак је био директор драме у СНП-у и преводилац првих Сартрових дела), имао је прилику да одраста гледајући представе, које су „увек доносиле артикулацију прича које нисмо имали прилику да чујемо у свакодневној породичној и колегијалној комуникацији. Приче које су постављале питања о смислу живота. Моралној прихватљивости“.
Посматрање позоришта које пулсира, донело му је могућност да се отворено упусти у следећи део свог живота: снимање филмова.
Хорват се, у наставку вечери, реферише на Жилникову књигу Увод у прошлост и пред публику износи питање о значају педесетих и шездесетих година двадесетог века, које су, умногоме, донеле промене. Жилник нас кратко подсећа на те године. Године у којима је било потребно много новца „пре него што би први кадар уопште био снимљен“:
Филмска индустрија је била у фокусу власти, као врста дневника промена и напретка земље у виду покретних слика. Међутим, тада је било могуће радити само на филмској траци: а за један озбиљнији дугометражни филм је било потребно сто до двеста километара филмске траке. Један метар кошта пет долара. Тако да су велики новци били потребни само да би се почело. Најјефтиније камере су коштале триста хиљада долара: то је било немогуће за ову сиромашну, бедну земљу.
Један од катализатора промена о којима Хорват говори, били су кино клубови, које у својој књизи Жилник детаљно објашњава:
Редитељи моје и старије генерације не би могли да функционишу без кино клубова. Одатле су долазиле прве слике живота који смо ми живели. Када смо се учланили у кино клубове, стари техничари, предратни фотографи, учили су нас како да савладамо технологију: од развијања филмске траке до прављења копија. Ту сам упознао најбоље пријатеље са којима сам после радио.
„Филм је гледање на живот сопственим очима“
Крајем педесетих година, објашњава нам редитељ, филмови излазе из студија и дешава се револуција:
Филмови се раде на улицама.Стиже снажни пакет италијанског неореализма, који се бави сликом поражене Италије. Први пут у француском новом таласу видимо Париз који дише у својим малим становима. И управо су код нас филмови били под тим утицајем.
Жилник наводи значај југословенских копродукција коју најбоље осликава анегдота када је први пут крочио у Авала филм, где је седео Орсон Велс и „пио виски“. Дакле, наш филм почиње да има амбицију да буде модеран, те тада наступа потрага за тим људима из кино клубова.
Његову генерацију, обележава „провала отварања“: Битефа и ФЕСТ-а, који су по свему били специфични:
Веома важна карактеристика Југославије је осећање необичне релаксираности где није постојао диктат тржишта и капитала као у Америци, где, уколико ти пропадне филм, више не постојиш као редитељ.
Значај Жилникових филмова, наводи Хорват је управо у одабиру његових протагониста, који су „људи са маргине“: бескућници, Роми, трансвестити и избеглице.
Редитељ то објашњава својим разговорима са таквим групама (због чега је једном и био ухапшен). Из тих разговора је сазнао да постоје људи који имају свој став и свој морал, те да питање интелигенције није подељено по класама.
Међутим, филмови Жике Павловића, Макавејева, Саше Петровића су били забрањени од стране организације Савеза Комуниста у дистрибутерским кућама.
Ово вече завршило се причом о једном од највећих редитеља Југославије: Макавејеву, Жилниковом добром пријатељу и њиховом судском процесу у Француској.
Утисак целе вечери је изједначен са реакцијама публике на крају самог разговора: сви бисмо остали да слушамо још анегдота - још редитељевих прича из неког претходног живота, који је свакако инволвиран у сваког од нас. Историја југословенске кинематографије је имала свој развојни пут, а Жилник је био и остао један од градитеља тог пута, на ком данас почивају нове генерације филмских уметника.
