Predavanje je započelo insertima iz predstave Fleš, u kojoj Frank uživo vodi zvuk, dok pored njega video umetnik vodi video. Frank je objasnio da je ovaj komad inspirisan saobraćajnom nesrećom koju je doživeo pre dvadeset godina i da je njegov osnovni koncept bio da rastegne jedan vremenski trenutak u kome auto udara u vodu, i da ga produži putem audio-vizuelnih efekata.
Zatim je prisutnima pokazao inserte iz svojih ostalih radova - na primer Hronostazis, koji je radio u saradnji sa video umetnikom Antoanom Šmitom, gde su i zvuk i video vođeni uživo i gde je improvizacija važan aspekt rada. Prisutni su imali priliku da vide i novi rad, pod nazivom Šuma, koji se, kao i većina njegovih radova bavi temom sinestezije, stvarajući doživljaj simultanim efektima zvuka, slike odnosno videa i aktera na sceni.
Frank je govorio o svojim nastupima na muzičkim festivalima i koncertima. Pokazao nam je muziku koju sluša i na osnovu koje stvara, kao i neke filmove koje bi on preporučio, među kojima su 2001: Odiseja u svemiru (1968), Blejd raner (1982) i Zečevi (2002). U diskusiji sa prisutnima objasnio je kako je cilj njegovog rada da stvara uživo, kao i da improvizuje i konstantno istražuje nove stvari, u saradnji sa brojnim umetnicima sa kojima radi na različitim projektima već dugi niz godina. Nakon predavanja, prisutnima je pokazao scenu postavljenu za izvođenje Fleša i opremu koju koristi za zvuk i video.
Nakon premijere predstave Fleš u Beogradskom dramskom pozorištu, razgovarali smo sa Frankom o njegovim utiscima sa ovogodišnjeg Bitefa, kao i izazovima i ciljevima u daljem radu.
Kakvi su vam utisci nakon sinoćne predstave?
- Dobri. Mi smo uživali, publika je bila sjajna. Pošto je u pitanju živi nastup, važno mi je da vidim da su ljudi tihi i da slušaju, a sinoć je bilo baš dobro.
Da li ste uzbuđeni pred večerašnji nastup?
- Nadam se da će biti kao i sinoć, da kucnem u drvo, trebalo bi da bude.
Govorili ste o nastupima na muzičkim festivalima, pa sam razmišljala kako je to baš specifično, izvoditi muziku uživo na dens festivalu. Možete li nam reći malo više o tome?
- Na koncertima, na sceni, uglavnom radim video u saradnji sa video umetnicima, pa mahom i ne vidim publiku, te je to prilično kontemplativno iskustvo. Ali ponekad, nekoliko puta, a u poslednje vreme sve češće, pozvan sam da nastupam solo, gde moja muzika ima zadatak da ljude podstakne na ples. To je nešto sasvim drugo. Potekao sam na eksperimentalnoj sceni, savremenoj muzičkoj sceni, na apstraktnoj muzici, ali sam tokom poslednjih petnaest godina počeo da mešam apstraktno sa bitovima, i sada sve češće pribegavam toj praksi. Sad imam repertoar koji se sastoji samo od bitova, pa me povremeno pozivaju da nastupim u klubovima. Na muzičkim festivalima je reč o živim nastupima, i ja to volim jer je to posebno. To je jedno novo iskustvo, a kako sam stariji, to više uživam u tome. Oduvek sam sklon da se prepuštam novim iskustvima.
Kakav je osećaj svirati uživo pred svim tim ljudima koji igraju?
- Dobar. To se toliko razlikuje od ovoga što ste videli juče, ima potpuno drugu svrhu. Muziku treba prilagoditi, a to je veliki izazov, kao što je izazov i raditi pozorišnu predstavu, samo na drugi način. Smatram da imam sreće što sam u prilici da iskusim i jedno i drugo.
Šta vam je do sada bio najveći izazov u radu?
- Ne znam. Mislim da je najveći izazov napraviti dobar komad koji nema slabih tačaka, kreirati jedno zaokruženo iskustvo. Stvarati umetnost je i samo po sebi konstantan izazov.
Napomenuli ste da imate mnogobrojne saradnike, kostimografe, dramaturge, video umetnike. Na koji način se uklapate sa svima njima da biste postigli da komad tako skladno funkcioniše?
- Dugo sarađujem sa svim tim ljudima, već skoro deset godina. Svake dve godine dođe novi saradnik. Ovde je kostimograf nov, a u sledećoj predstavi ću imati novog plesača i pevača, kontratenora. Tako da mi se polako priključuju novi saradnici, ali mislim da se, u principu, držim pravila koje važi i kod svih drugih umetnika - ako imaš dobar tim, nemoj ga menjati. Zajedno učimo, volimo da sarađujemo. Dopadaju mi se njihovi predlozi, volim kako rade, pa bi bila šteta ne eksperimentisati.
Recite mi nešto o scenografiji za predstavu Fleš. Videli smo frontalno postavljeno prozirno platno i to se sve uklapa jedno u drugo na vrlo interesantan način.
- Autor scenografije sam ja. Kad je kreiram, imam u vidu video jer znam da Kurt, video-umetnik, može to da sprovede i da voli da radi sa višestrukim projekcijama. Mi smo u dve ranije predstave već koristili prozirno platno, tako da uvek istražujemo razne načine za projektovanje pokretnih slika, sa ciljem da postignemo da se scena, maltene, kreće, ili da nema pod, ili da stvorimo efekat iluzije. Jednostavno je. Svakim novim projektom pokušavamo da napravimo korak napred u istraživanju zidova, mogućnostima perspektive, i tako dalje.
Slika se istovremeno projektuje na četiri platna istovremeno, a senke nema. Kako to postižete?
- To je tajna, ne mogu vam odati (smeh). Ne, vrlo je jednostavno. U pitanju je zadnja projekcija. Ali i sam video-rad je fantastičan.
Znamo da pripremate novi projekat. Zanima me da li imate dugoročne planove, šta je sledeće?
- U ponedeljak imam premijeru novog komada. Zapravo je premijera već bila, ali samo za stručnu javnost, jer je pandemija sve poremetila. U pitanju je novi projekat, Šuma, a već sam krenuo da radim nešto novo što bi trebalo da izađe 2023. To je nešto sasvim drugačije, sa pevačem i ponovo sa video-umetnikom. Osim toga, krajem novembra u Berlinu imam novi vizuelni koncert. Imam mnoštvo projekata, muzičkih, živih nastupa, video-radova. Ali mi nije za sve potrebno podjednako vremena. Za pripremu ovakve predstave, potrebno je dve godine, dok je za živi koncert potrebno šest meseci, možda godinu dana.
Hvala vam na sjajnoj predstavi i na intervjuu. Nadam se da ćete večeras uživati u izvođenju.
