Sinestezija zvuka i slike uživo
Prvo pitanje ovog okruglog stola ticalo se procesa rada na jednom ovakvom performansu, na šta je Frank odgovorio da za svaki svoj rad prvo piše muziku, zatim formira ideje i slike u glavi, a onda taj materijal readaptira i menja u dogovoru sa svojim brojnim saradnicima i tokom procesa rada. Takođe, naglasio je da se mnogo oslanja na intuiciju, improvizaciju i pokušaj, a u zavisnosti od dobijenog razultata nekog pokušaja dalje razvija rad.
Naglasio je važnost saradnje sa dramaturgom, video umetnikom, kostimografom, scenografom, kao i drugim saradnicima koje uključuje u svoje projekte. Objasnio je da, iako je on idejni tvorac dela, odnosno koncepta, oni jedni druge inspirišu i vole i poštuju rad jedni drugih, pa tako na kraju postižu kvalitetne rezultate. Osim dobre saradnje, za jedan ovakav projekat, poput Fleša, potrebno je i mnogo vremena, oko 2 godine rada. Dve plesačice na sceni takođe su prošle kroz veoma intenzivan i dug proces rada i treninga, mentalnog i fizičkog, radeći zajedno sa koreografom na veoma sporoj i preciznoj joga tehnici pokreta.
O svom radu rekao je da mora da potiče lično od njega, iz njegovog iskustva i srca, kako bi mogao dobro da prenese njegovu poruku, kao što je Fleš, na primer, nastao kao posledica saobraćajne nesreće koju je Frank preživeo pre dvadeset godina.
Vigru je govorio i o sinesteziji, kao važnom elementu svih svojih dela. Praveći zvuk uživo na sceni, uz pratnju video umetnika koji neretko takođe pokretne slike stvara uživo, Frank stvara kod gledalaca jedinstveno iskustvo u kom se audio i vizuelni nadražaji stapaju u jedan isti, celovit doživljaj. Ovaj doživljaj ne mora nužno imati smislenu poruku, a on sam ne daje u svojim delima nikakvo čitanje, već dopušta gledaocu da sam oseti, iskusi i protumači ono što je doživeo svojim čulima. Tokom performansa najviše se oslanja na svoju intuiciju i nastoji da svoj osećaj prenese na publiku.
Na samom kraju razgovora, Vigru je najavio svoj sledeći projekat pod nazivom Šuma, čija tema se tiče psihologije podsvesti, međutim ona je takođe ostavljena otvorenom za slobodnu interpretaciju gledaocu.
Pitali smo publiku o utiscima sa predstave.
Parezanović Natalija
„Meni je svaka predstava na ovom Bitefu zapravo malo apokaliptična i smatram da je potrebno probuditi ljude. Mi smo svi u istom loncu i strašne stvari nas čekaju ako se brzo ne dovedemo u pamet. Tako da i ova predstava jednostavno na isti način miriše na kraj sveta koji je blizu. Čini mi se da samo mladi imaju utisak o tome, svi oni što su napravili ove predstave. Oni imaju taj osećaj čim su se setili da pokušaju da naše generacije, koje su nas dovde dovele - ćutanjem, ili time što smo se prilagodili, pokušali da zadovoljimo neke tuđe potrebe, kapitalističke, ako moram tako da kažem.“
Ružica Dević
„Po meni, predstava je odlična, pre svega zato što iskače od standardnog pozorišta. Vizuelni i zvučni efekti su bili zaista sjajno urađeni, telo je reagovalo na njih. Igračice, ili glumice, su sa pokretima bile odlične. Atmosfera je postapokaliptična, posthumanistička, i jako dobro su to dočarale, tako da su me zaista oduševile. Celokupno igranje je bilo zaista divno.“
