Nakon mukotrpnog posla i žiriranja, a pre nego što proglasite pobednike, možete li sa nama da podelite svoje utiske o festivalu? Da li ga možemo posmatrati mimo kovida ili ne?
Šermin - Naravno da je to dvoje povezano. Za nas je ovo jedan od prvih, ako ne i prvi festival nakon duge zime našeg nezadovoljstva u pozorištu. Zato nas je ispunio energijom. Prema tome, čestitke celom Bitef timu koji je to omogućio. Već i to je nešto. Ali ne samo to, već i to što ste uspeli da održite 12 od planiranih 14 predstava. Što je fantastično u poređenju sa situacijom u Gorki Teatru gde smo morali da pomerimo dve premijere. Vi ste takođe morali da se nosite sa kovidom, naročito ako se imaju u vidu ove međunarodne regulative. Ipak, u pitanju je međunarodni festival na kome smo bili u prilici da pogledamo 12 vrednih predstava, kao i prateći program, Polifoniju, konferenciju, Cirkobalkanu... Bilo je toliko događaja, to je iziskivalo veliki napor i pretpostavljam da to za tim, za organizaciju, predstavlja dupli posao. Zadivljene smo i veoma cenimo sve to. Prema tome, neminovno je festival posmatrati u kontekstu kovida. Ali, u isto vreme, zahvaljujući svim procedurama koje ste sprovodili, merenje temperature i ostalo, zahvalne smo što smo se i mi i publika u pozorištu osećali bezbedno.
Sesilija - Jedini izazov sastojao se u tome da uposlimo misli tako da ni u jednom momentu ne moramo da se bavimo tim prokletim virusom. Za mene je ovo bio niz pobeda: da uopšte dođem u Srbiju, da boravim u Srbiji, da ostanem zdrava, i da samo 2 predstave od planiranih 14 budu otkazane. Mislila sam, ok, stigla sam, ali hoće li se festival održati? Svaki dan sam se budila sa mišlju da je svanuo novi dan, da se festival događa, ne sanjam, uštinula bih sebe, da, dešava se, sad samo da izguramo do kraja. Dakle, pobeda za pobedom. Svaka vam čast svima, a i pozorištu, na svemu ovome.
Lusija - Ivan je na prvom sastanku naglasio važnost međunarodne razmene i potrebe da svi budemo otvoreni prema nepoznatom, da u to nepoznato kročimo, upoznamo druge ljude i sa njima razmenimo razmišljanja. Zato smo, kao što su njih dve već napomenule, i došle ovde, mada pomalo sumnjičave u pogledu toga šta će moći da se realizuje, a šta ne. Bilo je, međutim, važno sresti se sa kolegama iz drugih zemalja i pogledati strane predstave, od kojih su mi neke bile poznate, a neke su bile poznate ostalim članicama žirija. Tako da zaista jesmo razmenile mišljenja, te sam stekla uvid u pozorište u Srbiji, a koleginice iz Srbije i Hrvatske, možda, u pozorište drugih zemalja. Razmena mišljenja među državama je neopisivo bitna. Pogotovo u današnje vreme. I zaista smatram važnim to što je Ivan istakao da se za to mora boriti. Učestvovala sam na nekoliko festivala. U Holandiji sam član savetodavne komisije ministarstva koja razmatra šta činiti sa festivalima u ovom trenutku. Upravo juče je doneta odluka da ove godine ne mogu da budu ocenjeni. Jer su svi bili pod stresom da li će biti održani ili ne. Neki od njih su iskoristili priliku da izvedu 2-3 predstave uživo, a ostatak onlajn, neki su, kao i prošle godine, otkazani, neki su se ohrabrili da otvore za 30-70 ljudi umesto za uobičajenih 400. A vi ste pronašli način da stvorite festivalsku atmosferu. Pogledajte ovu žurku. Zaista se stiče utisak da su ljudi srećni što su u prilici da gledaju predstave i da se sretnu. Da razmene mišljenja.
Kao da ne vlada kovid!
Lusija - Ne, vlada kovid. Jutros sam testirana u festivalskom centru koji uvek vrvi od ljudi. Testovi su nam neophodni i da bismo putovali. Ali ni na jednom mestu se nisam osećala nebezbedno, a ne osećam se tako ni na ovoj žurci.
Jovana, da li bi ti nešto dodala?
Jovana - Pa ne bih, ne. Osim kao što su rekle, da je stvarno veliki uspeh i da je sigurno bila velika borba. Mi smo samo dobili naznaku od organizacije koliko je sve ukupno bilo teško. Tako da svaka čast.
Hvala. Agata?
Agata - Sad stvarno nakon svih nemam više šta da dodam. Stvarno čestitke ogromne celom timu, od vrha uprave do svih volontera i saradnika. I stvarno smo se osećali super sigurno i super dobrodošlo. I eto, dogodio se festival kojem nekako, nije da se nismo nadali, ali ovo što kaže Sesilija, zapravo je nekako, stalno smo bili na rubu, svaki dan misliš: Vao, pa još jedan dan je prošao. I super - svi smo na broju, nije se desio nijedan incident, nijedan veliki problem. Svi mali problemi koji su se događali usput, našlo bi se neko kreativno rešenje da se stvari nastave dalje. Tako da sve čestitke i hvala vam na pozivu.
Naše sledeće pitanje tiče se pratećeg programa. Znamo da ste pogledali sve predstave glavnog programa, ali nas zanima da li ste uspele da pogledate nešto od pratećih, kao i kakvi su vam utisci.
Šermin - Što se mene tiče, bila sam na nekim delovima konferencije, da kažemo u uvodnom delu konferencije, na Filozofskom teatru sa Srećkom Horvatom i Želimirom Žilnikom, u kom sam izuzetno uživala jer sam fan Želimira Žilnika. Pogotovo njegovih filmova iz 70ih sa kojima sam se susrela još u detinjstvu. To ne znači da nisam fan Srećka Horvata (smeh). Tako da je zaista bilo impresivno sedeti i slušati, a veoma mi se svideo i način na koji je to organizovano, na otvorenom, da svi, uključujući i stanare okolnih zgrada, mogu da prate. Bila sam na dva panela konferencije u kojima sam takođe uživala jer sam bila u prilici da čujem razna mišljenja o temama koje su pokrenute. A to je, naravno, polazna tačka, veliki je izazov diskutovati o pozorištu - gde se nalazi pozorište u ovoj ekološkoj krizi sa otpadom koji je do sada proizvelo. I šta to konkretno znači za nas, pozorišne radnike. Tako da je bilo i više nego uzbudljivo. Osim toga, nije bilo moguće ispratiti sve prateće programe jer smo provele više od 20 sati diskutujući o predstavama, veoma ozbiljno smo shvatile svoj zadatak. To se posebno odnosi na Polifoniju koja bi me zaista zanimala. Čula sam za predstavu Dečak sa koferom i to sam baš želela da pogledam. Bila je i šetnja kroz Beograd koja me je takođe zanimala... ali nije moguće sve postići. Ali, srećna sam što sam bila u prilici da se sretnem sa kolegama, sa drugim pozorišnim rediteljima u Beogradu, da razmenimo mišljenja o situaciji i na koji način će se razvijati sezona i repertoar i koja ih pitanja muče. Tako da je imalo smisla. Ipak bih volela da sam imala više vremena, tako da ću idući put doći kao gost, a ne u svojstvu žirija, i onda ću moći da ispratim sve programe.
Sesilija - Ja bih posebno istakla Cirkobalkanu koju smo bili u prilici da vidimo. Pogledala sam dve predstave i one su bile kao neka vrsta svetkovine posvećene izvođačkim umetnostima, kao povratak korenima, cirkusu. A mesto gde se taj program odigravao, Silosi, tamo sam bila prvi put, i tamo je sjajno. I sama prilika da se oseti cirkuska atmosfera, i da se tokom dve nedelje ima ceo jedan dijapazon izvođačkih umetnosti počev od samih korena, od fizičkog pozorišta, od cirkusa, ta lutalačka priroda cirkusa i veliki luk do potpuno estetizovanog i interaktivnog, to mi je bilo fenomenalno. Veoma sam radosna i smatram svojom velikom srećom što sam bila u prilici da se tokom dve nedelje posvetim tome. A pošto smo svi proveli tako dugo vremena u nekoj vrsti kulturnog karantina, tim pre je bilo sjajno.
Agata - Želim da dodam da je mnogo toga bilo moguće zahvaljujući Mili koja je bila zadužena za nas. Nažalost, ja nisam gledala predstave pratećeg programa, ali jesam otišla u šetnju koju je vodila Milja Vuković i to je bio baš lep čas ekologije. Mnogo sam naučila o malim koracima, o tome na koje sve načine možemo da doprinesemo ekološkoj borbi na ličnom nivou. I da, bila sam i na performansu na Šumarskom fakultetu. Dan je bio užasan, kišovit i hladan, ali je bila zaista lepa vođena meditacija u kojoj sam baš uživala. Kao da sam sat vremena provela u nekom drugom svetu.
Lusija - Htela bih nešto da dodam. Koliko god cinično zvučalo, ali korona je možda donela i neke pozitivne promene. Ja dolazim iz akademskog okruženja, predajem na univerzitetu, i ne bih mogla da prihvatim Ivanov poziv da sam morala da prekinem predavanja. Tako da sam tokom dana držala predavanja onlajn, te nisam mogla da u dovoljnoj meri ispratim prateće programe. Na fakultetu gde predajem imamo međunarodni program pa je mojim studentima taj moj dolazak ovde značio, posebno onima koji su iz ovog regiona, iz Srbije, Hrvatske i Mađarske. Njima je to što profesorka ide na festival, pa je u prilici da istovremeno predaje i prenosi im festivalska dešavanja bilo baš kul, jer je i njima širilo horizonte koliko i meni. Korona je takođe uticala i na to da smo uveliko razvili tehnološke veštine. To se odrazilo i na pozorište, videli smo i u predstavama. Bilo je izvrsnih predstava na festivalu. Ali je pomoglo i da mi fosili iz akademskih pozorišnih krugova ozbiljno shvatimo tehnološki razvoj i da ga okrenemo u svoju korist umesto da ga a priori odbacujemo. Tako da je to dodatni razlog. Bila sam na nekoliko predstava pod šatorom, na cirkuskom festivalu, kao i na nekoliko sesija konferencije, ali bih volela da sam uspela da vidim i više od toga. Međutim, svakako sam srećna što sam uopšte mogla da budem ovde, a sve zahvaljujući tome što sam mogla da predavanja držim putem interneta.
I za kraj, na koji način tumačite ovogodišnji festivalski slogan?
Lusija - Kao esencijalan. Doslovno esencijalan. Pogotovo nakon prethodne godine. Ako u obzir uzmete sve ekološke probleme. A budući da sam optimista, smatram da nas je korona virus naveo da osvestimo kakve sve opasnosti možemo da izbegnemo ukoliko promenimo način života. Posebno mi se dopala Ivanova uvodna reč na početku konferencije jer me je navela da pomislim da je to vredno diskusije. Zaista je bitno i aktuelno.
Sesilija - Mnogo sam o tome razmišljala ove nedelje i takođe sam mišljenja da postoji veoma zanimljiva slika pozorišta u kom sedi publika ispred koje je scena, i ta ivica scene takođe može biti korak u budućnost. Ta ivica ne mora da bude ambis u koji se sve može survati. Ona može da vodi i naviše i napred. Mi, naravno, vidimo distopiju, ali i nadu u budućnost pozorišta. Stalno mi je ta misao u glavi. Ovaj festival je kao neko novo buđenje uz veliki prasak. Prema tome, ivica budućnosti nije neophodno loša stvar.
Šermin - Kao što su moje koleginice već rekle, to su sve teme koje sve nas, širom sveta, navode da se zapitamo i mislim da je važno da ne pokreću samo neki apokaliptični teorijski diskurs o kraju sveta, niti da izazivaju zluradost zbog izumiranja ljudske vrste ili naše branše, već da shvatimo da u vremenu koje bih nazvala erom posthumanizma a u kojoj, prema feminizmu, više nema dobra, pozorište i međusobna razmena mogu da nas prosvetle i podstaknu da se borimo za čovečanstvo i da verujemo u čoveka. To je, zapravo, i više od nade, to je verovanje, jer u tome je, po meni, suština - ako ne verujemo u čovečanstvo, to znači da ne verujemo ni same u sebe. A kako da pogledam u oči svojoj kćerki ili narednim gerenacijama ako ne preuzmemo odgovornost i probudimo se, zajedno krenemo u drugom pravcu i da budemo bolji nego što smo bili do sada.
