Фото: Јаков Симовић
Фото: Јаков Симовић

Након мукотрпног посла и жирирања, а пре него што прогласите победнике, можете ли са нама да поделите своје утиске о фестивалу? Да ли га можемо посматрати мимо ковида или не?

Шермин - Наравно да је то двоје повезано. За нас је ово један од првих, ако не и први фестивал након дуге зиме нашег незадовољства у позоришту. Зато нас је испунио енергијом. Према томе, честитке целом Битеф тиму који је то омогућио. Већ и то је нешто. Али не само то, већ и то што сте успели да одржите 12 од планираних 14 представа. Што је фантастично у поређењу са ситуацијом у Горки Театру где смо морали да померимо две премијере. Ви сте такође морали да се носите са ковидом, нарочито ако се имају у виду ове међународне регулативе. Ипак, у питању је међународни фестивал на коме смо били у прилици да погледамо 12 вредних представа, као и пратећи програм, Полифонију, конференцију, Циркобалкану... Било је толико догађаја, то је изискивало велики напор и претпостављам да то за тим, за организацију, представља дупли посао. Задивљене смо и веома ценимо све то. Према томе, неминовно је фестивал посматрати у контексту ковида. Али, у исто време, захваљујући свим процедурама које сте спроводили, мерење температуре и остало, захвалне смо што смо се и ми и публика у позоришту осећали безбедно.

Сесилија - Једини изазов састојао се у томе да упослимо мисли тако да ни у једном моменту не морамо да се бавимо тим проклетим вирусом. За мене је ово био низ победа: да уопште дођем у Србију, да боравим у Србији, да останем здрава, и да само 2 представе од планираних 14 буду отказане. Мислила сам, ок, стигла сам, али хоће ли се фестивал одржати? Сваки дан сам се будила са мишљу да је свануо нови дан, да се фестивал догађа, не сањам, уштинула бих себе, да, дешава се, сад само да изгурамо до краја. Дакле, победа за победом. Свака вам част свима, а и позоришту, на свему овоме.

Лусија - Иван је на првом састанку нагласио важност међународне размене и потребе да сви будемо отворени према непознатом, да у то непознато крочимо, упознамо друге људе и са њима разменимо размишљања. Зато смо, као што су њих две већ напоменуле, и дошле овде, мада помало сумњичаве у погледу тога шта ће моћи да се реализује, а шта не. Било је, међутим, важно срести се са колегама из других земаља и погледати стране представе, од којих су ми неке биле познате, а неке су биле познате осталим чланицама жирија. Тако да заиста јесмо размениле мишљења, те сам стекла увид у позориште у Србији, а колегинице из Србије и Хрватске, можда, у позориште других земаља. Размена мишљења међу државама је неописиво битна. Поготово у данашње време. И заиста сматрам важним то што је Иван истакао да се за то мора борити. Учествовала сам на неколико фестивала. У Холандији сам члан саветодавне комисије министарства која разматра шта чинити са фестивалима у овом тренутку. Управо јуче је донета одлука да ове године не могу да буду оцењени. Јер су сви били под стресом да ли ће бити одржани или не. Неки од њих су искористили прилику да изведу 2-3 представе уживо, а остатак онлајн, неки су, као и прошле године, отказани, неки су се охрабрили да отворе за 30-70 људи уместо за уобичајених 400. А ви сте пронашли начин да створите фестивалску атмосферу. Погледајте ову журку. Заиста се стиче утисак да су људи срећни што су у прилици да гледају представе и да се сретну. Да размене мишљења.

Kао да не влада ковид!

Лусија - Не, влада ковид. Јутрос сам тестирана у фестивалском центру који увек врви од људи. Тестови су нам неопходни и да бисмо путовали. Али ни на једном месту се нисам осећала небезбедно, а не осећам се тако ни на овој журци.

Јована, да ли би ти нешто додала?

Јована - Па не бих, не. Осим као што су рекле, да је стварно велики успех и да је сигурно била велика борба. Ми смо само добили назнаку од организације колико је све укупно било тешко. Тако да свака част.

Хвала. Агата?

Агата - Сад стварно након свих немам више шта да додам. Стварно честитке огромне целом тиму, од врха управе до свих волонтера и сарадника. И стварно смо се осећали супер сигурно и супер добродошло. И ето, догодио се фестивал којем некако, није да се нисмо надали, али ово што каже Сесилија, заправо је некако, стално смо били на рубу, сваки дан мислиш: Вао, па још један дан је прошао. И супер - сви смо на броју, није се десио ниједан инцидент, ниједан велики проблем. Сви мали проблеми који су се догађали успут, нашло би се неко креативно решење да се ствари наставе даље. Тако да све честитке и хвала вам на позиву.

 

Наше следеће питање тиче се пратећег програма. Знамо да сте погледали све представе главног програма, али нас занима да ли сте успеле да погледате нешто од пратећих, као и какви су вам утисци.

Шермин - Што се мене тиче, била сам на неким деловима конференције, да кажемо у уводном делу конференције, на Филозофском театру са Срећком Хорватом и Желимиром Жилником, у ком сам изузетно уживала јер сам фан Желимира Жилника. Поготово његових филмова из 70их са којима сам се сусрела још у детињству. То не значи да нисам фан Срећка Хорвата (смех). Тако да је заиста било импресивно седети и слушати, а веома ми се свидео и начин на који је то организовано, на отвореном, да сви, укључујући и станаре околних зграда, могу да прате. Била сам на два панела конференције у којима сам такође уживала јер сам била у прилици да чујем разна мишљења о темама које су покренуте. А то је, наравно, полазна тачка, велики је изазов дискутовати о позоришту - где се налази позориште у овој еколошкој кризи са отпадом који је до сада произвело. И шта то конкретно значи за нас, позоришне раднике. Тако да је било и више него узбудљиво. Осим тога, није било могуће испратити све пратеће програме јер смо провеле више од 20 сати дискутујући о представама, веома озбиљно смо схватиле свој задатак. То се посебно односи на Полифонију која би ме заиста занимала. Чула сам за представу Дечак са кофером и то сам баш желела да погледам. Била је и шетња кроз Београд која ме је такође занимала... али није могуће све постићи. Али, срећна сам што сам била у прилици да се сретнем са колегама, са другим позоришним редитељима у Београду, да разменимо мишљења о ситуацији и на који начин ће се развијати сезона и репертоар и која их питања муче. Тако да је имало смисла. Ипак бих волела да сам имала више времена, тако да ћу идући пут доћи као гост, а не у својству жирија, и онда ћу моћи да испратим све програме.

Сесилија - Ја бих посебно истакла Циркобалкану коју смо били у прилици да видимо. Погледала сам две представе и оне су биле као нека врста светковине посвећене извођачким уметностима, као повратак коренима, циркусу. А место где се тај програм одигравао, Силоси, тамо сам била први пут, и тамо је сјајно. И сама прилика да се осети циркуска атмосфера, и да се током две недеље има цео један дијапазон извођачких уметности почев од самих корена, од физичког позоришта, од циркуса, та луталачка природа циркуса и велики лук до потпуно естетизованог и интерактивног, то ми је било феноменално. Веома сам радосна и сматрам својом великом срећом што сам била у прилици да се током две недеље посветим томе. А пошто смо сви провели тако дуго времена у некој врсти културног карантина, тим пре је било сјајно.

Агата - Желим да додам да је много тога било могуће захваљујући Мили која је била задужена за нас. Нажалост, ја нисам гледала представе пратећег програма, али јесам отишла у шетњу коју је водила Миља Вуковић и то је био баш леп час екологије. Много сам научила о малим корацима, о томе на које све начине можемо да допринесемо еколошкој борби на личном нивоу. И да, била сам и на перформансу на Шумарском факултету. Дан је био ужасан, кишовит и хладан, али је била заиста лепа вођена медитација у којој сам баш уживала. Kао да сам сат времена провела у неком другом свету.

Лусија - Хтела бих нешто да додам. Kолико год цинично звучало, али корона је можда донела и неке позитивне промене. Ја долазим из академског окружења, предајем на универзитету, и не бих могла да прихватим Иванов позив да сам морала да прекинем предавања. Тако да сам током дана држала предавања онлајн, те нисам могла да у довољној мери испратим пратеће програме. На факултету где предајем имамо међународни програм па је мојим студентима тај мој долазак овде значио, посебно онима који су из овог региона, из Србије, Хрватске и Мађарске. Њима је то што професорка иде на фестивал, па је у прилици да истовремено предаје и преноси им фестивалска дешавања било баш кул, јер је и њима ширило хоризонте колико и мени. Kорона је такође утицала и на то да смо увелико развили технолошке вештине. То се одразило и на позориште, видели смо и у представама. Било је изврсних представа на фестивалу. Али је помогло и да ми фосили из академских позоришних кругова озбиљно схватимо технолошки развој и да га окренемо у своју корист уместо да га а приори одбацујемо. Тако да је то додатни разлог. Била сам на неколико представа под шатором, на циркуском фестивалу, као и на неколико сесија конференције, али бих волела да сам успела да видим и више од тога. Међутим, свакако сам срећна што сам уопште могла да будем овде, а све захваљујући томе што сам могла да предавања држим путем интернета.

 

И за крај, на који начин тумачите овогодишњи фестивалски слоган?

Лусија - Kао есенцијалан. Дословно есенцијалан. Поготово након претходне године. Ако у обзир узмете све еколошке проблеме. А будући да сам оптимиста, сматрам да нас је корона вирус навео да освестимо какве све опасности можемо да избегнемо уколико променимо начин живота. Посебно ми се допала Иванова уводна реч на почетку конференције јер ме је навела да помислим да је то вредно дискусије. Заиста је битно и актуелно.

Сесилија - Много сам о томе размишљала ове недеље и такође сам мишљења да постоји веома занимљива слика позоришта у ком седи публика испред које је сцена, и та ивица сцене такође може бити корак у будућност. Та ивица не мора да буде амбис у који се све може сурвати. Она може да води и навише и напред. Ми, наравно, видимо дистопију, али и наду у будућност позоришта. Стално ми је та мисао у глави. Овај фестивал је као неко ново буђење уз велики прасак. Према томе, ивица будућности није неопходно лоша ствар.

Шермин - Kао што су моје колегинице већ рекле, то су све теме које све нас, широм света, наводе да се запитамо и мислим да је важно да не покрећу само неки апокалиптични теоријски дискурс о крају света, нити да изазивају злурадост због изумирања људске врсте или наше бранше, већ да схватимо да у времену које бих назвала ером постхуманизма а у којој, према феминизму, више нема добра, позориште и међусобна размена могу да нас просветле и подстакну да се боримо за човечанство и да верујемо у човека. То је, заправо, и више од наде, то је веровање, јер у томе је, по мени, суштина - ако не верујемо у човечанство, то значи да не верујемо ни саме у себе. А како да погледам у очи својој кћерки или наредним геренацијама ако не преузмемо одговорност и пробудимо се, заједно кренемо у другом правцу и да будемо бољи него што смо били до сада.