Ono što povezuje dve predstave je odsustvo izvođača na sceni, pa je prvo pitanje u diskusiji bilo vezano upravo za ovaj fenomen. Jedna od autora predstave Kao da kraj nije ni sasvim blizu, dramaturškinja Maja Pelević, objašnjava kako inicijalna ideja nije bila da nema izvođača, već da je situacija sa pandemijom Korona virusa uzrokovala da se autorski tim predstave opredeli da napravi nešto što će moći da bude izvođeno i tokom lokdauna. Ipak, iz sadašnje perspektive, shvatili su da bi ovakva predstava nastala i da nije bilo virusa. Ono što takođe naglašava jeste da ova predstava zapravo ima izvođače, samo što su u ovom slučaju to članovi petočlane publike, koji su slobodni da tokom ovog jednočasovnog iskustva uzmu učešće u onoj meri i na onaj način na koji oni osećaju da je potrebno. Restrikcije uvedene tokom pandemije jesu ipak bile srećna okolnost za ovu predstavu jer, kako objašnjava reditelj Nikola Zavišić, ovo im je dalo tri meseca tokom kojih pozorišta nisu radila, te su imali vremena i prostora za ovakav eksperimentalni rad.
Rediteljka predstave Konferencija odsutnih Helgard Haug sa druge strane objasnila je da ova predstava, iako se na prvi pogled može učiniti, nema mnogo veze sa pandemijom, već da se ideja javila mnogo ranije, kada su autori počeli da preispituju uobičajeni način internacionalnih gostovanja jedne predstave. Ideja je bila da niko iz trupe ne putuje na gostovanja, već da se onlajn obuči tim ljudi iz grada gde se predstava igra i da se pošalju neophodni materijali sa instrukcijama. S obzirom da se od publike očekuje da učestvuje, postoje različite strategije kojima autori podstiču uključivanje, ali na Bitefu to nije bilo neophodno s obzirom da je publika bila otvorena i voljna da prati instrukcije i uzme učešće, naglasila je Haug.
Obe predstave poigravaju se sa slobodnom voljom publike/učesnika da urade nešto, istovremeno ne narušavajući koncepte predstava, primetila je Minja Bogavac. U predstavi Kao da kraj nije ni sasvim blizu publika se ne podstiče ni na kakvu aktivnost i ostavlja joj se poptuna sloboda da kroz ovih sat vremena prolazi na način na koji se oseća najprijatnije. Tako je bilo raznih situacija - neke grupe su pevale, igrale, neke samo statično posmatrale, nekoliko puta se desilo da neko i napusti prostor u kome se odvija performans, a bilo je situacija da su ljudi spavali. Sa druge strane, vrlo je malo prostora ostavljeno za slobodnu volju publike u predstavi Rimini protokola, objasnila je Helgard Haug, jer od trenutka kada se pojedinac odluči da učestvuje, sve što radi na sceni je dirigovano jasnim instrukcijama koje dobija kroz slušalice. Na ovaj način pojedinac ulazi u tuđe cipele i menja identitet, razumejući kroz šta prolazi osoba koju reprezentuje, što je najvažnije autorima ove predstave.
U predstavi Rimini protokola publika daje glasove autorima koji su odsutni, dok suprotno od toga, u predstavi Kao da kraj nije ni sasvim blizu sve vreme čujemo autentične glasove članova autorskog tima. Zanimljivo je što su u pitanju glasovi isključivo autorki, što je Maja Pelević povezala sa činjenicom da su dostupni VR glasovi na internetu većinski ženski, što se odlično uklopilo u koncept. Takođe, autorke nisu i profesionalne glumice, te je to, smatra dramaturškinja, doprinelo uverljivosti izgovorenih rečenica jer je glumački neuvežban način na koji su autorke izgovorile tekst, u nekom smislu nalik na robotične glasove.
Sam rad na tekstu ove predstave nije podrazumevao klasičan princip po kome je dramaturškinja dala gotov tekst, već je on nastao kao produkt jednomesečnog procesa koji je podrazumevao gledanje filmova, čitanje knjiga i diskusije celog tima. Prva verzija bila je značajno duža od finalne koja je na kraju svedena na šest strana. Ono što je interesantno je da su na skraćivanju teksta insistirale i najviše se njime bavile kompozitorka Anja Đorđević i dizajnerka zvuka Mina Strugar, kako bi muzika i zvuk imali prostora da upotpune doživljaj publike. Tekst lika moderatora predstave Konferencija odsutnih pisalo je tri autora i to kroz serije isprobavanja i pokušaja, kako bi se postigla neophodna interaktivnost. Sa druge strane, protagonisti performansa su realne ličnosti koje nisu fizički prisutne, već njihove rečenice umesto njih samih izgovara publika, pa je ovaj tekst nastao iz razgovora sa pomenutim ljudima. Ove ličnosti na neki način povezuje odsustvo, a inače su ljudi iz različitih sfera i raznih krajeva sveta.
Pred kraj razgovora Minja Bogavac pokrenula je temu katarze u savremenom pozorištu, podstaknuta reakcijama publike i kritikama predstave Kao da kraj nije ni sasvim blizu u kojima pojedinci opisuju intenzivna emocionalna stanja kroz koja su prošli tokom sat vremena ovog iskustva. Zavišić je istakao da to nije bila namera tokom procesa rada na ovoj predstavi i da su se autori samo trudili da izgrade celinu spajajući određene poetičke elemente, tako da nisu znali kako će to uticati na publiku. Rekao je da on sam nije gledao predstavu tako da ne zna da li ima katarze, ali da su neki ljudi imali interesantne emocionalne pikove tokom i nakon predstave. Naglasio je da može biti samo srećan kada neko izađe sa pozorišne predstave odvojen od stvarnosti i nada se da su upravo to uspeli, usmeravajući gledaoce ka mogućnosti da promene svoj um barem na kratko.
Za kraj, postavljeno je pitanje o nadi i toplini koje prožimaju obe predstave, i otvaraju perspektive budućnosti u kojoj život sa mašinama može da bude dobar i prijatan, a zajednice redefinisane i ponovo izgrađene. Maja Pelević na ovo pitanje kaže da smo navikli da tehnologija agresivno utiče na naše živote svakodnevno, a da je njena namera, zajedno sa ostatkom tima, bila da prikaže drugu stranu tehnologije koja može biti vrlo topla i umirujuća. Tehnologije treba iskoristiti, preuzeti ih od korporacija, i koristiti ih za dobro, i to će spasiti svet, zaključila je dramaturškinja.
Anketa publike/učesnika nakon predstave Konferencija odsutnih
Ilija Stojković, gimnazijalac
Predstavljao sam jednog preživelog Holokausta. I imao sam poprilično lepo iskustvo, želeo sam da probijem led i da prvi put probam da učestvujem u nekoj interaktivnoj predstavi. Dosta sam se uplašio ali mislim da ću u budućim iskustvima bolje da prođem.
Sara Radojković, dramaturškinja i novinarka
Bilo je jako zanimljivo, zato što sam s jedne strane htela da se predstava završi uspešno, da se probije taj led. Malo sam se i ja vremenom okuražila da shvatim da je pozorište nešto što je naše. Ali mi je žao što uopšte ne mogu da kažem da sam bila prisutna dok sam bila na sceni. Žao mi je što naravno nisam videla celinu, što ne znam šta je Minja Bogavac govorila do kraja. Znam od prilike šta sam ja ponavljala ali mislim da je poenta videti širu sliku koju nisam mogla da sagledam u tom smislu.
Ana Zorić, istoričarka umetnosti
Jako dobra predstava, sviđa mi se i što je interaktivna, samo ne znam, verovatno je to i do tehnike i svega, malo mi se odužilo. Ali u principu super koncept, i jako dobre priče.
