Оно што повезује две представе је одсуство извођача на сцени, па је прво питање у дискусији било везано управо за овај феномен. Једна од аутора представе Као да крај није ни сасвим близу, драматуршкиња Маја Пелевић, објашњава како иницијална идеја није била да нема извођача, већ да је ситуација са пандемијом Корона вируса узроковала да се ауторски тим представе определи да направи нешто што ће моћи да буде извођено и током локдауна. Ипак, из садашње перспективе, схватили су да би оваква представа настала и да није било вируса. Оно што такође наглашава јесте да ова представа заправо има извођаче, само што су у овом случају то чланови петочлане публике, који су слободни да током овог једночасовног искуства узму учешће у оној мери и на онај начин на који они осећају да је потребно. Рестрикције уведене током пандемије јесу ипак биле срећна околност за ову представу јер, како објашњава редитељ Никола Завишић, ово им је дало три месеца током којих позоришта нису радила, те су имали времена и простора за овакав експериментални рад.
Редитељка представе Конференција одсутних Хелгард Хауг са друге стране објаснила је да ова представа, иако се на први поглед може учинити, нема много везе са пандемијом, већ да се идеја јавила много раније, када су аутори почели да преиспитују уобичајени начин интернационалних гостовања једне представе. Идеја је била да нико из трупе не путује на гостовања, већ да се онлајн обучи тим људи из града где се представа игра и да се пошаљу неопходни материјали са инструкцијама. С обзиром да се од публике очекује да учествује, постоје различите стратегије којима аутори подстичу укључивање, али на Битефу то није било неопходно с обзиром да је публика била отворена и вољна да прати инструкције и узме учешће, нагласила је Хауг.
Обе представе поигравају се са слободном вољом публике/учесника да ураде нешто, истовремено не нарушавајући концепте представа, приметила је Миња Богавац. У представи Као да крај није ни сасвим близу публика се не подстиче ни на какву активност и оставља јој се поптуна слобода да кроз ових сат времена пролази на начин на који се осећа најпријатније. Тако је било разних ситуација - неке групе су певале, играле, неке само статично посматрале, неколико пута се десило да неко и напусти простор у коме се одвија перформанс, а било је ситуација да су људи спавали. Са друге стране, врло је мало простора остављено за слободну вољу публике у представи Римини протокола, објаснила је Хелгард Хауг, јер од тренутка када се појединац одлучи да учествује, све што ради на сцени је дириговано јасним инструкцијама које добија кроз слушалице. На овај начин појединац улази у туђе ципеле и мења идентитет, разумејући кроз шта пролази особа коју репрезентује, што је најважније ауторима ове представе.
У представи Римини протокола публика даје гласове ауторима који су одсутни, док супротно од тога, у представи Као да крај није ни сасвим близу све време чујемо аутентичне гласове чланова ауторског тима. Занимљиво је што су у питању гласови искључиво ауторки, што је Маја Пелевић повезала са чињеницом да су доступни ВР гласови на интернету већински женски, што се одлично уклопило у концепт. Такође, ауторке нису и професионалне глумице, те је то, сматра драматуршкиња, допринело уверљивости изговорених реченица јер је глумачки неувежбан начин на који су ауторке изговориле текст, у неком смислу налик на роботичне гласове.
Сам рад на тексту ове представе није подразумевао класичан принцип по коме је драматуршкиња дала готов текст, већ је он настао као продукт једномесечног процеса који је подразумевао гледање филмова, читање књига и дискусије целог тима. Прва верзија била је значајно дужа од финалне која је на крају сведена на шест страна. Оно што је интересантно је да су на скраћивању текста инсистирале и највише се њиме бавиле композиторка Ања Ђорђевић и дизајнерка звука Мина Стругар, како би музика и звук имали простора да употпуне доживљај публике. Текст лика модератора представе Конференција одсутних писало је три аутора и то кроз серије испробавања и покушаја, како би се постигла неопходна интерактивност. Са друге стране, протагонисти перформанса су реалне личности које нису физички присутне, већ њихове реченице уместо њих самих изговара публика, па је овај текст настао из разговора са поменутим људима. Ове личности на неки начин повезује одсуство, а иначе су људи из различитих сфера и разних крајева света.
Пред крај разговора Миња Богавац покренула је тему катарзе у савременом позоришту, подстакнута реакцијама публике и критикама представе Као да крај није ни сасвим близу у којима појединци описују интензивна емоционална стања кроз која су прошли током сат времена овог искуства. Завишић је истакао да то није била намера током процеса рада на овој представи и да су се аутори само трудили да изграде целину спајајући одређене поетичке елементе, тако да нису знали како ће то утицати на публику. Рекао је да он сам није гледао представу тако да не зна да ли има катарзе, али да су неки људи имали интересантне емоционалне пикове током и након представе. Нагласио је да може бити само срећан када неко изађе са позоришне представе одвојен од стварности и нада се да су управо то успели, усмеравајући гледаоце ка могућности да промене свој ум барем на кратко.
За крај, постављено је питање о нади и топлини које прожимају обе представе, и отварају перспективе будућности у којој живот са машинама може да буде добар и пријатан, а заједнице редефинисане и поново изграђене. Маја Пелевић на ово питање каже да смо навикли да технологија агресивно утиче на наше животе свакодневно, а да је њена намера, заједно са остатком тима, била да прикаже другу страну технологије која може бити врло топла и умирујућа. Технологије треба искористити, преузети их од корпорација, и користити их за добро, и то ће спасити свет, закључила је драматуршкиња.
Анкета публике/учесника након представе Конференција одсутних
Илија Стојковић, гимназијалац
Представљао сам једног преживелог Холокауста. И имао сам поприлично лепо искуство, желео сам да пробијем лед и да први пут пробам да учествујем у некој интерактивној представи. Доста сам се уплашио али мислим да ћу у будућим искуствима боље да прођем.
Сара Радојковић, драматуршкиња и новинарка
Било је јако занимљиво, зато што сам с једне стране хтела да се представа заврши успешно, да се пробије тај лед. Мало сам се и ја временом окуражила да схватим да је позориште нешто што је наше. Али ми је жао што уопште не могу да кажем да сам била присутна док сам била на сцени. Жао ми је што наравно нисам видела целину, што не знам шта је Миња Богавац говорила до краја. Знам од прилике шта сам ја понављала али мислим да је поента видети ширу слику коју нисам могла да сагледам у том смислу.
Ана Зорић, историчарка уметности
Јако добра представа, свиђа ми се и што је интерактивна, само не знам, вероватно је то и до технике и свега, мало ми се одужило. Али у принципу супер концепт, и јако добре приче.
