Kao da kraj nije ni sasvim blizu ne bismo mogli nazvati ni klasičnom predstavom, ni performansom. U opisu piše umetnička instalacija, a ja bih iskoristila reč iskustvo. U kojoj meri se slažete sa ovim terminom?
- Meni je uopšte gledano pozorišno iskustvo čak i ovaj život ovde na Bajloniju, tako da ovo može da se nazove iskustvom tim pre što nije tipično. Nije ni instalacija, jako je teško reći šta je to zapravo, ali definitivno jeste neko vreme koje odvojiš od svog života (sat vremena) provedeš u tom zatvorenom prostoru sa još četvoro ljudi od kojih neke možda znaš, neke verovatno ne znaš. Ostatak koji dobiješ od tog vremena je zapravo iskustvo o kome ti pričaš i možda može da ti učini život za nijansu zanimljivijim i da ti ga ubrza pre nego što se desi ta finalna promena koju nazivamo smrt, što mislim da je i smisao bavljenja umetnošću. Da prosto prolongira trenutak susreta sa samim sobom na kraju puta.
U predstavi/iskustvu imamo tekst Maje Pelević, video radove Filipa Mikića, muziku i zvuk koje su radile Anja Đorđević i Mina Strugar, bez izvođača i učešća ljudi, ako izuzmemo petočlanu publiku. Kako je izgledao proces rada na ovom delu, odakle ste počeli?
- Krenuli smo od gledanja filmova i čitanja literature naglas i pokušaja da shvatimo šta su nam okviri, kako možemo da napravimo nešto što jeste naš statement, odnos prema svetu i životu, bez glumaca, bez posrednika, samo kroz slike i zvuke. I ideje naravno. I onda smo počeli zapravo ni od čega, od praznog prostora i iznutra i spolja. Taj prostor smo polako punili idejama od kojih su mnoge bile sasvim sveže i na kraju smo dobili spoj naših šest autorskih duhova. Svako je pokazao ono što je hteo da pokaže, a sve zajedno potpuno neegoistično, iako potpuno autorski zapravo potpuno zajedničko. I to je ono što je interesantno: iako se ja vodim kao reditelj zapravo ne mogu da kažem da sam ja to režirao nego smo svi zajedno to režirali. Kao što smo i do konačne verzije teksta došli svi zajedno. Maja ga je naravno napisala, ali onda su ga kompozitorka i dizajnerka zvuka skratile. To obično radi reditelj ili glumci na probama, ali ovde su to uradile one jer su shvatile da ako tekst bude predug i previše ga bude, neće moći da dođe do izražaja zvuk, koji je isto važan element scenske meditacije koji jeste ova predstava, ili kako god je nazvali. Jedino što se baš razlikovalo od ostalih poslova i što je zahtevalo više vremena jeste ono što je radio Filip Mikić koji se bavio dizajnom videa i generičkim programiranjem slika koje se vide u predstavi, što jeste bilo komplikovanije i zahtevnije. Ali u principu ovo je jedna zajednička struktura u koju se svako upisao jednako autorski i jako je teško reći ko je tu šta zapravo tačno radio.
Petočlana publika nosi skafandere i maske tako da je potpuno obezličena, stoje u ograničenom prostoru zajedno, a sami. Kako se to odnosi prema tradicionalnom konceptu pozorišne publike s obzirom da je pozorište mesto susreta i kolektivni čin?
- Ideja jeste da pet ljudi uđe u taj prostor i da proba da napravi neku svoju viziju društva. Kada uđe različitih pet ljudi koji se ne poznaju, verovatno je različito od toga kad uđe troje ljudi koji su zajedno kupili karte pa se znaju. Ali kakva god da je situacija, znali se ljudi ili ne, oni moraju u tih sat vremena da stvore neku intimnu organizaciju vremena i prostora. Imamo pokretne elemente unutar prostora koji mogu da se koriste na razne načine, može da se leži, sedi na njima, mogu da se sklone. U zavisnosti od grupe, već smo videli mnogo načina do sada da se koriste ti madraci. To samo zavisi od radoznalosti grupe i dinamike koja se među njima stvori u toku predstave. Tako da je moguće biti potpuno slobodan unutra, ponašati se kako god ti padne na pamet, ali u dogovoru sa mini zajednicom koja se u tom trenutku pravi. Imali smo statične grupe koje legnu na početku i ustanu na kraju, imali smo užasno aktivne grupe koje plešu, među sobom se dodiruju, ljube, grle, imali smo varijante da su potpuno odvojeni ali aktivni, da su svi zajedno na gomili ali pasivni. Mnoge skice društvenih odnosa se vrlo lepo i lako vide na uzorku od pet ljudi koji može da dođe na ovaj performans.
Utisci mnogih ljudi nakon ovog iskustva podrazumevaju upotrebu reči kao šti su meditacija, relaksiranost, uživanje. Moj lični utisak je bio sličan, i pomislila sam da život u virtuelnoj realnosti sa mašinama možda i nije tako loša opcija kao što bi se na prvi pogled učinilo. Da li ste to hteli da nam poručite?
- Mi nismo hteli ništa da kažemo, mi smo samo ponudili. Nema tu striktno neka teza iza koje mi stojimo. Naravno, otvaramo mogućnost komunikacije i dijaloga. Sve je tačno šta kažeš, jako mi se dopalo to što si rekla. Sada je još zanimljivije pošto su u međuvremenu apdejtovane slike, tako da su videi za mnoge scene drugačiji i bolji. Tako da mislim da je posebna zanimljivost ove predstave to što se ona stalno dorađuje i stalno biva bolja i bolja jer prosto imamo više vremena. Nudimo i sebi koji već to znamo napamet i novoj publici koja stalno dolazi uvek neke nove izazove i novu mentalnu sliku onoga što je tema ove priče, a to je taj fiktivni oblak u kome su naše duše smeštene kad odu sa ovog sveta.
Ivan Medenica je opisao ovu predstavu kao jednu od umetnički najradikalnijih na ovogodišnjem Bitefu. Mislite li da postoji dovoljno te radikalnosti i hrabrosti na domaćoj pozorišnoj sceni?
- Imamo dosta zanimljive mlade snage, tako da ne brinem za budućnost. Jedini problem je korišćenje tehnologije kod nas zato što je tehnološka inovacija uvek skupa, treba prosto mnogo novca da bi se došlo do gedžeta sa kojima možeš da se igraš u neke nekomercijalne svrhe kao što je ovo naše. Mi smo imali dosta sreće da imamo tu čoveka koji je tu behind the scenes i koji nam je omogućio mnogo toga. On se zove Sanjin Ćorović, bez njega ova predstava ne bi mogla da postoji, stvarno se maksimalno potrudio da nam omogući da imamo izvrsnu tehniku samo za nas. Tako da ako pričamo o budućnosti teatra i mladim snagama koje imaju snagu avangarde, nekog novog talasa, pokreta, nove ideje, sveže misli, mi imamo takve ljude, ali je problem što ih kao i pre sto godina i kao izgleda uvek na ovim prostorima zaobilaze institucije i ustanove koje bi trebalo programski da se bave zalogom za budućnost domaće umetnosti, to su sva ova velika pozorišta. Tako je kod nas inovacija uglavnom incident umesto da bude program i ideja. Jako mi je interesantno što sam čitao skoro časopis Zenit koji je izlazio dvadesetih godina prošlog veka u kome se Stanislav Vinaver žali kako beogradska pozorišta stalno kukaju kako nemaju pare. Znači to je bilo pre sto godina, identična situacija, nikad se to nije menjalo. S tim što ja mislim da ljudi vrlo lako sebe osujete u želji da budu hrabri i novi, i onda misleći da nema para nestane i ideja. Ali ja verujem da onaj ko je suštinski umetnik, on će naći način da stvara u bilo kojim okolnostima zato što se time baviš iz želje da iskomuniciraš sa samim sobom i svetom oko sebe na način koji nije direktan, svakodnevan, nego je malo inteligentniji, metaforičniji, poetičniji, zanimljiviji. Ja u te snage verujem i mislim da ih ima u Srbiji danas.
U svojim nastupima u medijima govorite o političkim temama. A kakav je vaš stav prema otvoreno politički-angažovanom pozorištu?
- Ja uopšte ne pričam o tome, nego se to uvek izvuče iz konteksta jedne rečenice koja nema veze sa životom. To ne znači da ja branim bilo koga, meni je stara floskula da je svaka vlast nasilje nad ljudima uvek tačna. Mislim da ti ne treba vlast ako možeš sam sa sobom da napraviš neki dijalog, a vođa treba samo osobi koja ne zna kuda ide. Ja inače ne radim otvoreno političko pozorište, mislim da to ne znam da radim, niti me to zanima toliko. Ostavljam taj teren onima koje to interesuje, najveći majstor toga na svetu je Oliver Frljić. Ako se time bavim, onda se isključivo bavim kroz sprdnju na političko pozorište jer mi je jako smešno kad nešto što bi trebalo da ti bude potreba postane trend. I onda mnogi videvši da ima neka matrica, stave glumce na proscenijum, pa oni odlučnim glasom počnu da viču u mikrofone, iza toga ide neka buka, i sad to je kao neki stav. To je toliko lako, bilo ko može to da napravi, i onda nekad posegnem za tim oružjem da i sam to napravim, kroz zezanje kako bi bilo jasno šta mislim o tome. Tako da ne volim političko angažovano pozorište, volim da ga vidim ako je dobro urađeno, ali ne volim da ga radim jer ne umem.
Jedan ste od retkih profesionalnih dizajnera svetla kod nas. To je jedino pozorišno zanimanje za koje nema adekvatnog obrazovanja kod nas. Mislite li da mu se pridaje dovoljno pažnje u pozorištu?
- Ima i za to. U Novom Sadu su dve generacije dizajnera svetla već izašle, ali oni koliko znam nigde ne rade po pozorištima. Nezgodno je što je struktura pozorišnih institucija takva da jako teško možeš da zaposliš nekog novog u tehnici. Tu su tehničari koji su tu već po trideset godina, kojima je to užasno dosadno, koji nemaju elana. Mislim da bi baš zbog toga ti mladi ljudi, kada bi imali ikakvu inicijativu, mogli da naprave ludilo jer bi ih ovi vrlo rado pustili da rade umesto njih (ili se bar nadam da je takva situacija). Ali prosto mislim da ti mladi ljudi nemaju dovoljno inicijative da odu u pozorište, da nađu svoje mesto, već čekaju da ih neko pozove. I tako neka poluletargija vlada generalno na tom polju što mi je žao jer je ta katedra u Novom Sadu koliko sam informisan vrlo dobro osmišljena, zanimljivi ljudi rade sa njima. Tu bi moglo nešto da se desi, ali kako nam je sistem tako spor i kako svi samo hoće da se uhvate za sisu države i da je cimaju, niko ne eksperimentiše. Ili ima tih ljudi, ali nisu dovoljno vidljivi. Ja sam uvek za to, ako nemaš posao radiš ono što ti prija da bi ti bio dobro, pa će neko valjda to da primeti pa ćeš i naći posao. A dizajn svetla je jako dobro polje jer ti za to ne treba preveliki budžet, dovoljno je da imaš maštu i da stalno nešto probaš i eksperimentišeš, tako učiš kroz sopstveno iskustvo.
Radili ste najrazličitije predstave, za decu i mlade, za večernju scenu, lutkarske, sa glumcima, bez glumaca, u Srbiji, regionu i Evropi. Kada biste sada dobili čarobni štapić i mogli da birate šta želite da radite bez ikakvog ograničenja, na šta bi pao izbor?
- Sa čarobnim štapićem bih odmah sebi napravio jednu zgradu sličnu ovoj, samo koju mogu ja da preuredim sa arhitektama sa kojima ja želim da to bude. I onda bih napravio jednu dečiju, lutkarsku, opersku, plesnu i jednu dramsku scenu. Ili bih makar svakako te žanrove spojio na neki način u toj ustanovi. Zapošljavao bih ljude koji se pokažu kao najbolji za zadatak koji treba. Znači, uvek imaš šanse da se prijaviš, da pokažeš šta si zamislio, da tu zamisao vidimo ja i ekipa, ili čak neka druga ekipa, ne moram uopšte ja, i da onaj koji se najviše potrudio i bio najkreativniji dobije šansu da radi, a da drugi opet imaju šanse da se prijave za naredne projekte. Da prosto rade oni koji su u tom trenutku ne nužno najbolji, ali najinspirisaniji. A ovog sekunda ako moram da biram šta bih radio, koji komad, to bi bio roman Hansa Jakoba fon Grimelshauzena koji se zove Simplicius Simplicissimus. To je nešto o čemu maštam godinama i nadam se da ću do kraja života uspeti negde da ga uradim.
