Као да крај није ни сасвим близу не бисмо могли назвати ни класичном представом, ни перформансом. У опису пише уметничка инсталација, а ја бих искористила реч искуство. У којој мери се слажете са овим термином?
- Мени је уопште гледано позоришно искуство чак и овај живот овде на Бајлонију, тако да ово може да се назове искуством тим пре што није типично. Није ни инсталација, јако је тешко рећи шта је то заправо, али дефинитивно јесте неко време које одвојиш од свог живота (сат времена) проведеш у том затвореном простору са још четворо људи од којих неке можда знаш, неке вероватно не знаш. Остатак који добијеш од тог времена је заправо искуство о коме ти причаш и можда може да ти учини живот за нијансу занимљивијим и да ти га убрза пре него што се деси та финална промена коју називамо смрт, што мислим да је и смисао бављења уметношћу. Да просто пролонгира тренутак сусрета са самим собом на крају пута.
У представи/искуству имамо текст Маје Пелевић, видео радове Филипа Микића, музику и звук које су радиле Ања Ђорђевић и Мина Стругар, без извођача и учешћа људи, ако изузмемо петочлану публику. Како је изгледао процес рада на овом делу, одакле сте почели?
- Кренули смо од гледања филмова и читања литературе наглас и покушаја да схватимо шта су нам оквири, како можемо да направимо нешто што јесте наш statement, однос према свету и животу, без глумаца, без посредника, само кроз слике и звуке. И идеје наравно. И онда смо почели заправо ни од чега, од празног простора и изнутра и споља. Тај простор смо полако пунили идејама од којих су многе биле сасвим свеже и на крају смо добили спој наших шест ауторских духова. Свако је показао оно што је хтео да покаже, а све заједно потпуно неегоистично, иако потпуно ауторски заправо потпуно заједничко. И то је оно што је интересантно: иако се ја водим као редитељ заправо не могу да кажем да сам ја то режирао него смо сви заједно то режирали. Као што смо и до коначне верзије текста дошли сви заједно. Маја га је наравно написала, али онда су га композиторка и дизајнерка звука скратиле. То обично ради редитељ или глумци на пробама, али овде су то урадиле оне јер су схватиле да ако текст буде предуг и превише га буде, неће моћи да дође до изражаја звук, који је исто важан елемент сценске медитације који јесте ова представа, или како год је назвали. Једино што се баш разликовало од осталих послова и што је захтевало више времена јесте оно што је радио Филип Микић који се бавио дизајном видеа и генеричким програмирањем слика које се виде у представи, што јесте било компликованије и захтевније. Али у принципу ово је једна заједничка структура у коју се свако уписао једнако ауторски и јако је тешко рећи ко је ту шта заправо тачно радио.
Петочлана публика носи скафандере и маске тако да је потпуно обезличена, стоје у ограниченом простору заједно, а сами. Како се то односи према традиционалном концепту позоришне публике с обзиром да је позориште место сусрета и колективни чин?
- Идеја јесте да пет људи уђе у тај простор и да проба да направи неку своју визију друштва. Када уђе различитих пет људи који се не познају, вероватно је различито од тога кад уђе троје људи који су заједно купили карте па се знају. Али каква год да је ситуација, знали се људи или не, они морају у тих сат времена да створе неку интимну организацију времена и простора. Имамо покретне елементе унутар простора који могу да се користе на разне начине, може да се лежи, седи на њима, могу да се склоне. У зависности од групе, већ смо видели много начина до сада да се користе ти мадраци. То само зависи од радозналости групе и динамике која се међу њима створи у току представе. Тако да је могуће бити потпуно слободан унутра, понашати се како год ти падне на памет, али у договору са мини заједницом која се у том тренутку прави. Имали смо статичне групе које легну на почетку и устану на крају, имали смо ужасно активне групе које плешу, међу собом се додирују, љубе, грле, имали смо варијанте да су потпуно одвојени али активни, да су сви заједно на гомили али пасивни. Многе скице друштвених односа се врло лепо и лако виде на узорку од пет људи који може да дође на овај перформанс.
Утисци многих људи након овог искуства подразумевају употребу речи као шти су медитација, релаксираност, уживање. Мој лични утисак је био сличан, и помислила сам да живот у виртуелној реалности са машинама можда и није тако лоша опција као што би се на први поглед учинило. Да ли сте то хтели да нам поручите?
- Ми нисмо хтели ништа да кажемо, ми смо само понудили. Нема ту стриктно нека теза иза које ми стојимо. Наравно, отварамо могућност комуникације и дијалога. Све је тачно шта кажеш, јако ми се допало то што си рекла. Сада је још занимљивије пошто су у међувремену апдејтоване слике, тако да су видеи за многе сцене другачији и бољи. Тако да мислим да је посебна занимљивост ове представе то што се она стално дорађује и стално бива боља и боља јер просто имамо више времена. Нудимо и себи који већ то знамо напамет и новој публици која стално долази увек неке нове изазове и нову менталну слику онога што је тема ове приче, а то је тај фиктивни облак у коме су наше душе смештене кад оду са овог света.
Иван Меденица је описао ову представу као једну од уметнички најрадикалнијих на овогодишњем Битефу. Мислите ли да постоји довољно те радикалности и храбрости на домаћој позоришној сцени?
- Имамо доста занимљиве младе снаге, тако да не бринем за будућност. Једини проблем је коришћење технологије код нас зато што је технолошка иновација увек скупа, треба просто много новца да би се дошло до геџета са којима можеш да се играш у неке некомерцијалне сврхе као што је ово наше. Ми смо имали доста среће да имамо ту човека који је ту behind the scenes и који нам је омогућио много тога. Он се зове Сањин Ћоровић, без њега ова представа не би могла да постоји, стварно се максимално потрудио да нам омогући да имамо изврсну технику само за нас. Тако да ако причамо о будућности театра и младим снагама које имају снагу авангарде, неког новог таласа, покрета, нове идеје, свеже мисли, ми имамо такве људе, али је проблем што их као и пре сто година и као изгледа увек на овим просторима заобилазе институције и установе које би требало програмски да се баве залогом за будућност домаће уметности, то су сва ова велика позоришта. Тако је код нас иновација углавном инцидент уместо да буде програм и идеја. Јако ми је интересантно што сам читао скоро часопис Зенит који је излазио двадесетих година прошлог века у коме се Станислав Винавер жали како београдска позоришта стално кукају како немају паре. Значи то је било пре сто година, идентична ситуација, никад се то није мењало. С тим што ја мислим да људи врло лако себе осујете у жељи да буду храбри и нови, и онда мислећи да нема пара нестане и идеја. Али ја верујем да онај ко је суштински уметник, он ће наћи начин да ствара у било којим околностима зато што се тиме бавиш из жеље да искомуницираш са самим собом и светом око себе на начин који није директан, свакодневан, него је мало интелигентнији, метафоричнији, поетичнији, занимљивији. Ја у те снаге верујем и мислим да их има у Србији данас.
У својим наступима у медијима говорите о политичким темама. А какав је ваш став према отворено политички-ангажованом позоришту?
- Ја уопште не причам о томе, него се то увек извуче из контекста једне реченице која нема везе са животом. То не значи да ја браним било кога, мени је стара флоскула да је свака власт насиље над људима увек тачна. Мислим да ти не треба власт ако можеш сам са собом да направиш неки дијалог, а вођа треба само особи која не зна куда иде. Ја иначе не радим отворено политичко позориште, мислим да то не знам да радим, нити ме то занима толико. Остављам тај терен онима које то интересује, највећи мајстор тога на свету је Оливер Фрљић. Ако се тиме бавим, онда се искључиво бавим кроз спрдњу на политичко позориште јер ми је јако смешно кад нешто што би требало да ти буде потреба постане тренд. И онда многи видевши да има нека матрица, ставе глумце на просценијум, па они одлучним гласом почну да вичу у микрофоне, иза тога иде нека бука, и сад то је као неки став. То је толико лако, било ко може то да направи, и онда некад посегнем за тим оружјем да и сам то направим, кроз зезање како би било јасно шта мислим о томе. Тако да не волим политичко ангажовано позориште, волим да га видим ако је добро урађено, али не волим да га радим јер не умем.
Један сте од ретких професионалних дизајнера светла код нас. То је једино позоришно занимање за које нема адекватног образовања код нас. Мислите ли да му се придаје довољно пажње у позоришту?
- Има и за то. У Новом Саду су две генерације дизајнера светла већ изашле, али они колико знам нигде не раде по позориштима. Незгодно је што је структура позоришних институција таква да јако тешко можеш да запослиш неког новог у техници. Ту су техничари који су ту већ по тридесет година, којима је то ужасно досадно, који немају елана. Мислим да би баш због тога ти млади људи, када би имали икакву иницијативу, могли да направе лудило јер би их ови врло радо пустили да раде уместо њих (или се бар надам да је таква ситуација). Али просто мислим да ти млади људи немају довољно иницијативе да оду у позориште, да нађу своје место, већ чекају да их неко позове. И тако нека полулетаргија влада генерално на том пољу што ми је жао јер је та катедра у Новом Саду колико сам информисан врло добро осмишљена, занимљиви људи раде са њима. Ту би могло нешто да се деси, али како нам је систем тако спор и како сви само хоће да се ухвате за сису државе и да је цимају, нико не експериментише. Или има тих људи, али нису довољно видљиви. Ја сам увек за то, ако немаш посао радиш оно што ти прија да би ти био добро, па ће неко ваљда то да примети па ћеш и наћи посао. А дизајн светла је јако добро поље јер ти за то не треба превелики буџет, довољно је да имаш машту и да стално нешто пробаш и експериментишеш, тако учиш кроз сопствено искуство.
Радили сте најразличитије представе, за децу и младе, за вечерњу сцену, луткарске, са глумцима, без глумаца, у Србији, региону и Европи. Када бисте сада добили чаробни штапић и могли да бирате шта желите да радите без икаквог ограничења, на шта би пао избор?
- Са чаробним штапићем бих одмах себи направио једну зграду сличну овој, само коју могу ја да преуредим са архитектама са којима ја желим да то буде. И онда бих направио једну дечију, луткарску, оперску, плесну и једну драмску сцену. Или бих макар свакако те жанрове спојио на неки начин у тој установи. Запошљавао бих људе који се покажу као најбољи за задатак који треба. Значи, увек имаш шансе да се пријавиш, да покажеш шта си замислио, да ту замисао видимо ја и екипа, или чак нека друга екипа, не морам уопште ја, и да онај који се највише потрудио и био најкреативнији добије шансу да ради, а да други опет имају шансе да се пријаве за наредне пројекте. Да просто раде они који су у том тренутку не нужно најбољи, али најинспирисанији. А овог секунда ако морам да бирам шта бих радио, који комад, то би био роман Ханса Јакоба фон Гримелсхаузена који се зове Simplicius Simplicissimus. То је нешто о чему маштам годинама и надам се да ћу до краја живота успети негде да га урадим.
