„Aktuelno“ i „političko“
Jednom prilikom ste naveli da su naše predstave, čime god se bavile, uvek „borba za opstanak pozorišta“ te da nemamo problem sa nedostatkom reditelja, pisaca i kvalitetnih glumaca već sa „groznim okolnostima“. Da li mislite da je Bitef festival koji uspeva da se bori i opire tim i takvim nametnutim okolnostima, u kojima se „kultura zakopava živa“?
- Da. Apsolutno to i dalje mislim, iako je situacija sada još gora zbog pandemije. Svaka predstava je, ne samo borba za preživaljavanje, već borba za opstanak kulture. Priznaću da sam u čudu da je Bitef uspeo da ove godine sakupi ovako jake produkcije. Međutim, moram da priznam da mi se čini da je na širem evropskom nivou, ako ne i planetarno, kultura dosta ugrožena. Tako da ove moje nekada izgovorene reči o Beogradu, mogu da se primene i šire. Dakle, u mnogim sredinama koje imaju mnogo dužu pozorišnu tradiciju od Srbije, ne postoje jake institucije koje će sačuvati kulturu. Sve se svodi na novi ili stari američki kapitalistički model: kultura mora da je samoisplativa. Zato će uvek uspeti komedije i mjuzikli jer je to jedini način na koji pozorište može da preživi (zbog obrtanja novca prodajom karata). Nemačka još uvek ima ogromna ulaganja na državnom nivou u pozorište koje može da bude nekomunikativno. Pozorište koje ima funkciju da održava kulturu na određenom nivou i da je širi. Važno je reći da to nije elitistička kultura, naprotiv, tamo ga ogroman broj ljudi posećuje i upoznat je sa radikalnijim i avangardnijim rediteljskim pristupima. Međutim, kod nas, bez obzira što Bitef ima bitnu društvenu i kulturnu poziciju, čini mi se da nije ostvario potpuni uticaj na publiku. Uspeo je da to ostvari kada je reč o stvaraocima: veliki broj reditelja moje generacije su proširili svoje vidike, samo imajući svest o Bitefu. Ali, nisam siguran da je naša publika ikada došla do prihvatanja činjenice da se u domaćem pozorištu proizvodi nešto što je malo zahtevnije za razumevanje.
Naveli ste da Vam je ovaj tekst inspirativan od perioda studija i prvog čitanja, ali da u Srbiji retko imamo priliku da vidimo izvođenje tekstova koji su „radikalna avangarda“. Koliko Vam je važno što ste, kroz svoje predstave, uspeli da srpskoj sceni udahnete deo upravo takve avangarde? Da li i kako je moguće publici češće pružati nesvakodnevni dramski tekst i pristup dramskom delu?
- Naravno da mi znači. Nažalost, morao sam vremenom da dođem do pozicije da budem uopšte u prilici da ovde radim avangardu: što bi se nadovezalo na moj prethodni odgovor. Nije uvek moguće da reditelj zahteva da radi tako nešto, upravo zato što može da se desi da nema publiku. Takve stvari često nisu u interesu pozorišnih kuća (bez obzira da li uprave i dramaturški timovi vole te tekstove). Imam jedno drugačije shvatanje pozorišta. Smatram da pozorište iako ima mali broj publike, ipak odašilje nešto u javni prostor, te imati na repertoaru Kaspara nije mala stvar. Dati mogućnost pozorišnoj publici da ako želi, može da doživi nešto nesvakidašnje. Kada to kažem, ne mislim samo na našu postavku, nego na takvu vrstu pisanja. Ukoliko grad želi sebe da nazove bitnom kulturnom sredinom, takva stvar je nešto što je neminovno: bez obzira na to da li je isplativo i koliko gledalaca okuplja.
Insistiranje na nužnom pojmu „aktuelnosti“ u pozorištu je nešto što smatrate da je često medijski nametnuto. Da li upravo ta „nametnuta misao“ zna autora da odvede u groteskna rešenja, koja su često na prvu loptu? Koliko je Vama važno da predstava podstiče na egzistencijalna pitanja i razmišljanje radije nego da bude aktuelna po svaku cenu?
- Mislim da se i tu pomalo razlikujem jer prepoznajem političnost u pozorištu u detaljima. Verujem da predstava može da bude politička bez obzira da li se vezuje za konkretnu političku aktuelnost ili svojom formom i sadržajem insistira na politici kao takvoj. Čini mi se da se u većini intervjua koje sam davao, kreće od rečenice „zašto danas ovo“. Mislim da je upravo to nešto što nas kao pozorišne stvaraoce kastrira da možemo da se bavimo bilo čime, osim onim što su novine odlučile da je danas aktuelno. Pozorište ne sme da robuje dnevnopolitičkim temama. Čak i ako se njima bavi, ono na scenu iznosi nešto mnogo šire: to je širi fenomen doživljavanja jedne vrste makete sveta, jednog koncentrisanja na svet kao takav. Odatle, svako u publici ima pravo da učitava i iščitava političnost. Tako da je moj odgovor dupli: s jedne strane me ne zanimaju aktuelnosti per se, ali mi se čini da aktuelnost i političnost mogu da se lako nađu u svakoj predstavi. Mislim da je danas nemoguće izbeći svet kojim smo okruženi.
Vi ste jedan od retkih reditelja koji je prisutan na evropskoj sceni dugi niz godina. Međutim, i srpska publika ima priliku da gleda Vaše režije. Šta je ono „evropsko“ što nedostaje našem pozorištu? I koliko Vaš osobeni poetski asketizam donosi nešto drugačije u odnosu na svakidašnje, tematske predstave sa kojima se susrećemo?
- To je odlično pitanje, upravo zato što ima toliko toga kada poredim sredine u kojima radim. Nalazim razlike, čak i između tamošnjih sredina: pozorište u Hamburgu je drugačije od pozorišta u Minhenu. Pozorište u Švajcarskoj je drugačije od austrijskog pozorišta, a kamoli između našeg i srednjeevropskog pozorišta. Nama dosta toga nedostaje i to se ne tiče samo budžeta. Srećna okolnost je što mi u Beogradu imamo dugu pozorišnu tradiciju, te stvaraoci i publika vole da stvaraju pozorište. Ali, sa druge strane nam nedostaje vera da pozorište može nešto bitno da promeni, da nešto dovede u pitanje. Mislim da mi ovde često pravimo pozorište jer ga volimo, ali bih voleo da se dogodi još nešto osim te ljubavi: da nam ne nedostaje vere. Međutim, i njima nedostaje toga. Ovde sam imao opuštenije iskustvo rada jer je delovalo kao da je sve stvar dogovora. Tamo je sistem strogo kapitalistički: znaju se satnice, moje vreme provedeno sa glumcima, četiri sata između dve probe, kad je glumac zakonom zaštićen da radi, te shodno tome, imam utisak da je tamo pozorište vrsta industrije, te se proizvodi jer treba i mora. Naravno, ljudi daju sve od sebe i svima je bitno da naprave nešto dobro i značajno, ali se čini da je to tamo mehanizam koji stvara kulturu. Primećujem da naša postojeća iskra, tamo nije uvek prisutna.
Naveli ste da je pozorište u Nemačkoj decentralizovano i da i dalje može da se desi kreiranje predstave koja može promeniti način na koji se „diskutuje na određene teme“. Da li je to ikad bilo moguće u Srbiji i da li je moguće da se tako nešto dogodi danas?
- Ono što sam čuo je da su mnoge predstave Ljubiše Ristića uticale na to kako se percipira pozorište i na to kako se diskursi u kulturi menjaju. Tako da smatram da je bilo moguće. Možda sam i dok sam studirao ovde, doživeo da neka predstava ima snažniji odjek. Na primer, predstave Olivera Frljića, koje su dosta agresivne u svojoj želji da dopru do skoro svih, pa i onih koji ne prate pozorište, imaju tu moć da uzburkaju. Da dovedu ljude do emocija. Mislim da ta moć pozorišta postoji oduvek, nevezano od toga šta ćemo mi sa njim da radimo. Ali, vreme u kom stvaramo i živimo počinje da ponižava kulturu. Nove generacije su sve manje zainteresovane za kulturu jer ona ne može da se skroluje i nije dovoljna za selfi. Razmišljajući o tome, ne znam da li je danas tako nešto moguće. Međutim, gledao sam predstave Romea Kastelučija, koje su bez govora, a koje naprave urnebes u svim generacijama. Mislim da stalno moramo da se prilagođavamo trenutku u kom živimo, ali kad to kažem, ne mislim da treba da se adaptiramo, već da prilagodimo način kako da to što radimo učinimo neizbežnim. I da društvo ne može da ga skloni u stranu.
Poenta pozorišta je u okupljanju i diskutovanju. Međutim, svedoci smo pandemije koja traje već godinu i po dana. Kako izgleda sada pojam slobode u pozorištu i šta je ono radikalno što je promenjeno u percepciji gledaoca ili umetnika?
- Znam za predstave koje se događaju na ekranu ili su VR. Možda bi se to dogodilo i bez pandemije upravo zbog „prilagođavanja trenutku“ o kome sam govorio. Ali ja nisam ljubitelj tako direktnih iskoraka. Volim da nešto tako doživim i gledam, međutim ono što mene zanima u pozorištu ne ide u tom smeru. Što se tiče promena, imao sam premijeru u Minhenu između dva talasa njihovog lockdown-a i morali smo da primenimo mere po kojima glumci nisu smeli da prilaze jedni drugima, ako se povisi ton, morali su da se udaljavaju po pet metara i tako dalje. To jeste značajno uticalo na to kako će naša predstava izgledati. Predlažem svima da se vakcinišu, pa da zajedno prebrodimo planetarnu krizu, ali ne povratkom na staro, već mogućnošću da pravimo pozorište kakvo želimo, a ne pozorište koje zavisi od pandemije.
Hvala Vam na razgovoru.
- Hvala tebi na otvaranju ovakvih tema.
