„Актуелно“ и „политичко“
Једном приликом сте навели да су наше представе, чиме год се бавиле, увек „борба за опстанак позоришта“ те да немамо проблем са недостатком редитеља, писаца и квалитетних глумаца већ са „грозним околностима“. Да ли мислите да је Битеф фестивал који успева да се бори и опире тим и таквим наметнутим околностима, у којима се „култура закопава жива“?
- Да. Апсолутно то и даље мислим, иако је ситуација сада још гора због пандемије. Свака представа је, не само борба за преживаљавање, већ борба за опстанак културе. Признаћу да сам у чуду да је Битеф успео да ове године сакупи овако јаке продукције. Међутим, морам да признам да ми се чини да је на ширем европском нивоу, ако не и планетарно, култура доста угрожена. Тако да ове моје некада изговорене речи о Београду, могу да се примене и шире. Дакле, у многим срединама које имају много дужу позоришну традицију од Србије, не постоје јаке институције које ће сачувати културу. Све се своди на нови или стари амерички капиталистички модел: култура мора да је самоисплатива. Зато ће увек успети комедије и мјузикли јер је то једини начин на који позориште може да преживи (због обртања новца продајом карата). Немачка још увек има огромна улагања на државном нивоу у позориште које може да буде некомуникативно. Позориште које има функцију да одржава културу на одређеном нивоу и да је шири. Важно је рећи да то није елитистичка култура, напротив, тамо га огроман број људи посећује и упознат је са радикалнијим и авангарднијим редитељским приступима. Међутим, код нас, без обзира што Битеф има битну друштвену и културну позицију, чини ми се да није остварио потпуни утицај на публику. Успео је да то оствари када је реч о ствараоцима: велики број редитеља моје генерације су проширили своје видике, само имајући свест о Битефу. Али, нисам сигуран да је наша публика икада дошла до прихватања чињенице да се у домаћем позоришту производи нешто што је мало захтевније за разумевање.
Навели сте да Вам је овај текст инспиративан од периода студија и првог читања, али да у Србији ретко имамо прилику да видимо извођење текстова који су „радикална авангарда“. Колико Вам је важно што сте, кроз своје представе, успели да српској сцени удахнете део управо такве авангарде? Да ли и како је могуће публици чешће пружати несвакодневни драмски текст и приступ драмском делу?
- Наравно да ми значи. Нажалост, морао сам временом да дођем до позиције да будем уопште у прилици да овде радим авангарду: што би се надовезало на мој претходни одговор. Није увек могуће да редитељ захтева да ради тако нешто, управо зато што може да се деси да нема публику. Такве ствари често нису у интересу позоришних кућа (без обзира да ли управе и драматуршки тимови воле те текстове). Имам једно другачије схватање позоришта. Сматрам да позориште иако има мали број публике, ипак одашиље нешто у јавни простор, те имати на репертоару Каспара није мала ствар. Дати могућност позоришној публици да ако жели, може да доживи нешто несвакидашње. Када то кажем, не мислим само на нашу поставку, него на такву врсту писања. Уколико град жели себе да назове битном културном средином, таква ствар је нешто што је неминовно: без обзира на то да ли је исплативо и колико гледалаца окупља.
Инсистирање на нужном појму „актуелности“ у позоришту је нешто што сматрате да је често медијски наметнуто. Да ли управо та „наметнута мисао“ зна аутора да одведе у гротескна решења, која су често на прву лопту? Колико је Вама важно да представа подстиче на егзистенцијална питања и размишљање радије него да буде актуелна по сваку цену?
- Мислим да се и ту помало разликујем јер препознајем политичност у позоришту у детаљима. Верујем да представа може да буде политичка без обзира да ли се везује за конкретну политичку актуелност или својом формом и садржајем инсистира на политици као таквој. Чини ми се да се у већини интервјуа које сам давао, креће од реченице „зашто данас ово“. Мислим да је управо то нешто што нас као позоришне ствараоце кастрира да можемо да се бавимо било чиме, осим оним што су новине одлучиле да је данас актуелно. Позориште не сме да робује дневнополитичким темама. Чак и ако се њима бави, оно на сцену износи нешто много шире: то је шири феномен доживљавања једне врсте макете света, једног концентрисања на свет као такав. Одатле, свако у публици има право да учитава и ишчитава политичност. Тако да је мој одговор дупли: с једне стране ме не занимају актуелности пер се, али ми се чини да актуелност и политичност могу да се лако нађу у свакој представи. Мислим да је данас немогуће избећи свет којим смо окружени.
Ви сте један од ретких редитеља који је присутан на европској сцени дуги низ година. Међутим, и српска публика има прилику да гледа Ваше режије. Шта је оно „европско“ што недостаје нашем позоришту? И колико Ваш особени поетски аскетизам доноси нешто другачије у односу на свакидашње, тематске представе са којима се сусрећемо?
- То је одлично питање, управо зато што има толико тога када поредим средине у којима радим. Налазим разлике, чак и између тамошњих средина: позориште у Хамбургу је другачије од позоришта у Минхену. Позориште у Швајцарској је другачије од аустријског позоришта, а камоли између нашег и средњеевропског позоришта. Нама доста тога недостаје и то се не тиче само буџета. Срећна околност је што ми у Београду имамо дугу позоришну традицију, те ствараоци и публика воле да стварају позориште. Али, са друге стране нам недостаје вера да позориште може нешто битно да промени, да нешто доведе у питање. Мислим да ми овде често правимо позориште јер га волимо, али бих волео да се догоди још нешто осим те љубави: да нам не недостаје вере. Међутим, и њима недостаје тога. Овде сам имао опуштеније искуство рада јер је деловало као да је све ствар договора. Тамо је систем строго капиталистички: знају се сатнице, моје време проведено са глумцима, четири сата између две пробе, кад је глумац законом заштићен да ради, те сходно томе, имам утисак да је тамо позориште врста индустрије, те се производи јер треба и мора. Наравно, људи дају све од себе и свима је битно да направе нешто добро и значајно, али се чини да је то тамо механизам који ствара културу. Примећујем да наша постојећа искра, тамо није увек присутна.
Навели сте да је позориште у Немачкој децентрализовано и да и даље може да се деси креирање представе која може променити начин на који се „дискутује на одређене теме“. Да ли је то икад било могуће у Србији и да ли је могуће да се тако нешто догоди данас?
- Оно што сам чуо је да су многе представе Лјубише Ристића утицале на то како се перципира позориште и на то како се дискурси у култури мењају. Тако да сматрам да је било могуће. Можда сам и док сам студирао овде, доживео да нека представа има снажнији одјек. На пример, представе Оливера Фрљића, које су доста агресивне у својој жељи да допру до скоро свих, па и оних који не прате позориште, имају ту моћ да узбуркају. Да доведу људе до емоција. Мислим да та моћ позоришта постоји одувек, невезано од тога шта ћемо ми са њим да радимо. Али, време у ком стварамо и живимо почиње да понижава културу. Нове генерације су све мање заинтересоване за културу јер она не може да се скролује и није довољна за селфи. Размишљајући о томе, не знам да ли је данас тако нешто могуће. Међутим, гледао сам представе Ромеа Кастелучија, које су без говора, а које направе урнебес у свим генерацијама. Мислим да стално морамо да се прилагођавамо тренутку у ком живимо, али кад то кажем, не мислим да треба да се адаптирамо, већ да прилагодимо начин како да то што радимо учинимо неизбежним. И да друштво не може да га склони у страну.
Поента позоришта је у окупљању и дискутовању. Међутим, сведоци смо пандемије која траје већ годину и по дана. Како изгледа сада појам слободе у позоришту и шта је оно радикално што је промењено у перцепцији гледаоца или уметника?
- Знам за представе које се догађају на екрану или су ВР. Можда би се то догодило и без пандемије управо због „прилагођавања тренутку“ о коме сам говорио. Али ја нисам љубитељ тако директних искорака. Волим да нешто тако доживим и гледам, међутим оно што мене занима у позоришту не иде у том смеру. Што се тиче промена, имао сам премијеру у Минхену између два таласа њиховог lockdown-а и морали смо да применимо мере по којима глумци нису смели да прилазе једни другима, ако се повиси тон, морали су да се удаљавају по пет метара и тако даље. То јесте значајно утицало на то како ће наша представа изгледати. Предлажем свима да се вакцинишу, па да заједно пребродимо планетарну кризу, али не повратком на старо, већ могућношћу да правимо позориште какво желимо, а не позориште које зависи од пандемије.
Хвала Вам на разговору.
- Хвала теби на отварању оваквих тема.
