Jezičke igre i autoritarno društvo
Na samom početku okruglog stola, reditelj Miloš Lolić i dramatur Periša Perišić govorili su o odnosu prema originalnom tekstu Petera Handkea. Kako kažu, ovaj komad pretrpeo je minimalnu adaptaciju i u svom većem delu prati originalni tekst, međutim koncept predstave sadrži kontradikciju u odnosu prema tekstu. S obzirom na to da je napisan u dve kolone, ne može se čitati simultano, što je veliki izazov pri postavljanju teksta na scenu. Kontradikciju u odnosu prema tekstu nazvali su „implicitnom dramaturgijom“, pri čemu je sam tekst gotovo netaknut, ali je montiran na poseban način. „Naš prvi izazov i ono čime smo se vodili, bilo je da ne upropastimo ono što je Handke već uradio“, govori Miloš Lolić, „Želeli smo da budemo potpuno pošteni prema piscu na neki način, a u isto vreme smo mu zaboli nož u leđa i oteli mu tekst, da bismo izgradili nešto drugo.“
U ovom razgovoru učestvovao je i sam Kaspar - mladi glumac Miodrag Dragičević, koji je rekao da je proces rada na ovoj predstavi ujedno i njegov najteži proces u dosadašnjoj karijeri, s obzirom na pritisak da u potpunosti oživi svoj lik i „ne razočara Handkea“. Kroz smeh je odgovorio da je najizazovniji deo ovog procesa, osim boravka u kutiji od pleksiglasa, učenje 120 strana teksta, i da ga zapravo još uvek uči.
Lolić i Perišić pričali su o jeziku kao sredstvu izražavanja koje ima poseban tretman u njihovom radu. „Kako mogu da objasnim svoju strast?“, obrazlaže Lolić pomenuti tretman. Rekao je i da ova interpretacija Kaspara nije vezana samo za tekst i govor, u suprotnom ne bi napadala Handkea na način na koji to radi. Periša je naglasio da se u ovom delu ne bave isključivo jezikom samom po sebi, već da je u pitanju istraživanje audio fenomena i audio estetike i poetike, s obzirom na to da živimo u društvu kojem dominiraju ekrani, audio fenomen je veoma složeno pitanje. Istraživanje ovog fenomena započeli su radom na predstavi Sanjari, po tekstu Roberta Muzila, koju su prikazali na 43. Bitefu 2019. godine, a Kasparom ga nastavljaju i produbljuju.
Ivan Medenica govorio je o jeziku, kulturi i pozorištu, koji su ključni deo identiteta, međutim mogu postati i mehanizmi opresije, kao što je to slučaj u savremenom društvu, i kao što je bio slučaj 1968. kada je ovaj tekst nastao. Savremeni trenutak jeste drugačiji i tipovi opresije su se promenili u odnosu na prošlost, nisu sofisticirani, već su direktni i vrlo očigledni, ali ovo delo je i dalje aktuelno i primenljivo, bez obzira na drugi kontekst i društvene promene.
Lolić se složio da mi danas suštinski živimo u distopijskom, autoritarnom društvu i da su nam u skladu sa tim potrebne direktnije metode predstavljanja ovog teksta na sceni. Dodao je i da se trudio da u scenskom prikazu prilagodi ovaj vrlo radikalan i zahtevan tekst publici, kako bi bio razumljiv i prihvatljiv, kao i da je želeo da se publika na neki način identifikuje sa Kasparom, da njegov lik probudi emociju. Na taj način ova predstava nije politički pamflet, iako je tekst veoma politizovan i ima takvu poruku, ali njihova namera nije bila da proizvedu jedno jedinstveno tumačenje, već da podstaknu različite interpretacije.
S obzirom da ovaj tekst reflektuje današnje društvene probleme, iako napisan pre više od pola veka, publika je postavila pitanje autorima da li ga posmatraju na globalnom ili lokalnom planu. Miloš Lolić je odgovorio da on ovu situaciju prepoznaje ne samo u radikalnim opresijama, već svuda, i da je na globalnom nivou distopija i opresija naša stvarnost. Stoga ona kutija u kojoj se Kaspar nalazi nije samo simbolička, već predstavlja stanje u kome danas živimo - zatvoreni i izolovani, zarobljeni.
Celokupan razgovor možete da pogledate na priloženom snimku ili na Jutjub kanalu Bitefa.
