Језичке игре и ауторитарно друштво
На самом почетку округлог стола, редитељ Милош Лолић и драматур Периша Перишић говорили су о односу према оригиналном тексту Петера Хандкеа. Како кажу, овај комад претрпео је минималну адаптацију и у свом већем делу прати оригинални текст, међутим концепт представе садржи контрадикцију у односу према тексту. С обзиром на то да је написан у две колоне, не може се читати симултано, што је велики изазов при постављању текста на сцену. Контрадикцију у односу према тексту назвали су „имплицитном драматургијом“, при чему је сам текст готово нетакнут, али је монтиран на посебан начин. „Наш први изазов и оно чиме смо се водили, било је да не упропастимо оно што је Хандке већ урадио“, говори Милош Лолић, „Желели смо да будемо потпуно поштени према писцу на неки начин, а у исто време смо му заболи нож у леђа и отели му текст, да бисмо изградили нешто друго.“
У овом разговору учествовао је и сам Каспар - млади глумац Миодраг Драгичевић, који је рекао да је процес рада на овој представи уједно и његов најтежи процес у досадашњој каријери, с обзиром на притисак да у потпуности оживи свој лик и „не разочара Хандкеа“. Кроз смех је одговорио да је најизазовнији део овог процеса, осим боравка у кутији од плексигласа, учење 120 страна текста, и да га заправо још увек учи.
Лолић и Перишић причали су о језику као средству изражавања које има посебан третман у њиховом раду. „Како могу да објасним своју страст?“, образлаже Лолић поменути третман. Рекао је и да ова интерпретација Каспара није везана само за текст и говор, у супротном не би нападала Хандкеа на начин на који то ради. Периша је нагласио да се у овом делу не баве искључиво језиком самом по себи, већ да је у питању истраживање аудио феномена и аудио естетике и поетике, с обзиром на то да живимо у друштву којем доминирају екрани, аудио феномен је веома сложено питање. Истраживање овог феномена започели су радом на представи Сањари, по тексту Роберта Музила, коју су приказали на 43. Битефу 2019. године, а Каспаром га настављају и продубљују.
Иван Меденица говорио је о језику, култури и позоришту, који су кључни део идентитета, међутим могу постати и механизми опресије, као што је то случај у савременом друштву, и као што је био случај 1968. када је овај текст настао. Савремени тренутак јесте другачији и типови опресије су се променили у односу на прошлост, нису софистицирани, већ су директни и врло очигледни, али ово дело је и даље актуелно и применљиво, без обзира на други контекст и друштвене промене.
Лолић се сложио да ми данас суштински живимо у дистопијском, ауторитарном друштву и да су нам у складу са тим потребне директније методе представљања овог текста на сцени. Додао је и да се трудио да у сценском приказу прилагоди овај врло радикалан и захтеван текст публици, како би био разумљив и прихватљив, као и да је желео да се публика на неки начин идентификује са Каспаром, да његов лик пробуди емоцију. На тај начин ова представа није политички памфлет, иако је текст веома политизован и има такву поруку, али њихова намера није била да произведу једно јединствено тумачење, већ да подстакну различите интерпретације.
С обзиром да овај текст рефлектује данашње друштвене проблеме, иако написан пре више од пола века, публика је поставила питање ауторима да ли га посматрају на глобалном или локалном плану. Милош Лолић је одговорио да он ову ситуацију препознаје не само у радикалним опресијама, већ свуда, и да је на глобалном нивоу дистопија и опресија наша стварност. Стога она кутија у којој се Каспар налази није само симболичка, већ представља стање у коме данас живимо - затворени и изоловани, заробљени.
Целокупан разговор можете да погледате на приложеном снимку или на Јутјуб каналу Битефа.
