- Здраво Жил, Арно, честитам вам на овој предивној представи коју смо управо видели. Тебе ћемо, Жил, видети на овом Битефу још једном, у представи Опчинио сам те, Ехсaна Хемата.
Жил Поле - Јесте, имам још једну представу која је такође интензивна, али веома различита од ове. Мислим, и ова је интензивна али пуна љубави, док у Опчинио сам те нема љубави нимало. У њој се борим против машине. У њој је реч о цензури, а у овој о односу између двоје људи. У представи Опчинио сам те реч је о непостојању емоција, о непостојању било каквих односа, било какве људскости, тако да представља потпуну супротност овој.
- У тој представи радите са дроном. Како је то радити са машином?
Жил - Врло незгодно. Ја то нисам знао, али дронови су изузетно осетљиви на магнетне таласе и на све живо, а пошто у позоришту има много каблова, уме да буде веома ризично, јер дрон постане непредвидив. Проблем је у томе што дрон баш учествује у представи, играмо са њим, прилази нам веома близу. Није се, срећом, никада десило да нас повреди, али та опасност постоји. Опасније је и страшније него што делује. У Арноа имам потпуно поверење, али у машину, у дрона, баш и не. Иако човек који га води то чини веома вешто, не зависи увек све од њега; он може да уради све како треба, а да ипак испадне наопако. Док са Арноом, ако се нешто деси, то је зато што није тамо где треба да је, или штајазнам. Ипак, он је увек тамо где треба да буде.
- Ово ће, заправо, бити трећи пут да те гледамо на Битефу, јер си наступио и у представи Олимп Јана Фабра 2017. Какви су ти утисци са те представе?
Жил - Необично је то што ми уопште нисмо очекивали реакцију публике на какву смо наишли, нисмо очекивали да људи издрже 24 сата, да желе да сачекају крај, а тако буде на свим извођењима. Редитељ Јан Фабр нам је пред премијеру те представе рекао: „Слушајте, људи, ако на крају остане осморо у публици, сјајно, успели смо, не брините, и то ће бити одлично“. Међутим, десило се супротно, сви су остали, сви увек желе да проживе тај пут од почетка до краја, и то је сјајно.
- Арно, Битефова публика је имала прилику да те гледа у представи Ретке птице 2019. Каква је разлика у процесима рада на тој представи и на Кожи?
Арно Ферера - Последње, стото извођење представе Ретке птице извели смо прошлог децембра. Кожа је први пројекат који је Александер Фреј, редитељ трупе „Вук за човека“, дао некоме другоме да режира, тако да сам тај комад кренуо да радим од нуле. И било је супер. Те две представе, Ретке птице и Кожа имају заједничких црта, али се међусобно и разликују. За мене, на пример, Кожа представља нешто непосредно, интимно, а пошто наступамо само нас двојица, онда и јесте тако. Оне се баве различитим стварима, али се обе тичу људскости, начина повезивања, откривања међуљудских односа, као и начина на који се то може поделити са публиком. Али ова представа је моје чедо, тако да бих рекао да је разлика у томе што су Ретке птице као када се дружиш са браћом, а Кожа као када проводиш време са својим дететом, тако да бих можда најпре тако дефинисао разлику између та два искуства. (смех).
- Да ли планирате још неке заједничке пројекте?
Арно - Да. Жил и ја ћемо радити комад са затвореницима, у мушком затвору, који ће бити базиран на Кожи, само без амова. Радићемо четири недеље и онда приказати Кожу у затвору, тако да ћемо је извести у сред процеса рада.
- Шта сматрате највећим изазовом у раду?
Жил - Програматоре. Тешко сарађујем са њима. Има сјајних програматора, али има и оних који сматрају да су и сами уметници и да имају моћ да вам помогну или да вас сломе, а то често и јесте тачно. Сарађивао сам са програматорима који су ме сатрли и због којих сам пожелео да дигнем руке од свега, што сам и био учинио на неко време. Било ми је свега доста, нисам више ништа хтео да имам са тим људима, већ сам почео да држим јогу. Али сам се вратио овом представом. Јер, ово је важан комад, важно је да га људи виде. Арно је предиван сарадник. Ми смо одраније одлични пријатељи, имали смо добар однос, и кад ме је позвао, помислио сам, комад је добар, волим да радим са њим, да се дружим са њим, а ово је сада другачије окружење, ово је циркус, ту нема програматора. За мене је сарадња са њима представљала велики изазов, теже ми је падала него сам наступ, теже од тешке публике. Ово је, помислио сам, нешто са чим могу да се носим. Са арогантним програматором, тешко.
- Реците нам нешто о пројекту Само храбри, у ком истражујете индукована измењена стања свести?
Жил - Истраживао сам транс који досежу дервиши и шамани, а која представљају два веома различита стања иако између њих има сличности и имају доста тога заједничког. Поента је у потпуном удаљавању од ега како би се досегло стање сједињавања са свим, што је предивно. Када то постигнете, губите представу о времену и простору, бол нестаје. За мене је то троје повезано - ум, тело, и дух. Мислим да још увек нисмо свесни моћи коју ум има над телом, не схватамо ту везу. Видео сам много плесача, извођача, како су се повредили и, по мени, до те повреде увек прво дође у уму, па тек онда у телу.
- Која је најважнија порука коју сте желели да пренесете представом Кожа?
Арно - За ову представу је, по мени, важно то што преноси однос двојице мушкараца, што поставља двојицу мушкараца на сцену. Сада је време за неке нове мушкости на сцени. Јер, овај комад говори и о доминацији и потчињавању, о односу снага између двојице мушкараца на сцени. Оно што је нама важно јесте то да, како представа одмиче, више није битно да су у питању двојица мушкараца, већ много више од тога. Ја волим тај моменат, када публика више не види два мушкарца. Ту је, на неки начин, реч о пристанку, што је такође актуелна тема о којој је важно да се прича, јер када постоји пристанак, онда је могуће померати границе. Сада како стоје ствари, није да осећамо страх да смо ограничени, већ се плашимо да пређемо границу. Мислим да је представа једна врста микса, јер је нежна а насилна, што може да постоји једно уз друго, и ја волим ту комбинацију. Важно је да су на сцени два мушкарца јер да су у питању мушкарац и жена, порука би била другачија. Можда би могле да буду и две жене, и то би било занимљиво. Али ствар је у томе да сам заиста желео да направим представу која се тиче мушкости у данашње време.
- Реците нам нешто о вашем односу у представи, за оне који је нису гледали?
Арно - Постављајући структуру представе, драматургију, решили смо да кренемо са једним, да тако кажем, лажним почетком. Крећемо од другог слоја. Када ступимо на сцену, све делује као игра, али онда долази до промене. Уђемо и играмо се тих улога, он се игра са моћи коју има у рукама, он је ловац, он је мушкарац. И ја сам мушкарац, али више налик на животињу, на коња, на онога ко је потчињен. Међутим, оно што је важно у тој причи о доминацији и потчињавању, јесте то да ми не желимо да поставимо ствари бинарно - понекад је онај над којим се доминира заправо доминантан, јер бира ту позицију, бира на који начин ће се над њим та доминација вршити, тако да је онај који доминира у неком смислу под стресом да то спроведе како ваља.
Жил - Онај над којим се доминира је, заправо, главни.
Арно - Тако је. Поготово у почетку. Важно је не тумачити све те ствари, већ се препустити представи. Наш однос је интиман, не бисмо представу могли изводити са било ким, не само у смислу самог извођења, већ и у смислу гостовања, јер то значи живети заједно, јести, спавати. Зато нас је само троје, нас двојица и технички директор који је током представе такође присутан на сцени. Идеја нам је и да представимо нешто што подржава разноврсност у односима, не само однос између мушкараца, већ нешто универзално. Добро је када постоје јасна правила, не мора да нас буде 50:50, али дефинитивно постоји тренутак када се улоге замене и то је, ја мислим, оно што бисмо желели да поделимо са публиком, и да публику позовемо да учини то исто. Ја браним ту разноврсност у односима јер није ту реч о моћи над другим, већ о моћи до које долази кроз сарадњу са другим. Мислим да је то један од разлога зашто ја, ми, сматрамо да је важно да је људи погледају. Мислим да је важно то рећи, да је важно да сада то говоре два мушкарца.
Жил - Да, најпре иде тај један лажни почетак, који је такође веома циркуски, као нека врста другоразредне шале. За нас је, међутим, било важно то да идеја крене од мушкости и двојице мушкараца који свој однос стављају на пробу, истражују га, развијају, померају границе тог односа, а потом врло брзо напуштају род. Након тога постаје небитно то да су у питању два мушкарца, почиње да се ради о двоје људи, о две особе, прераста у нешто универзално, нешто што може да се развија између два мушкарца, између мушкарца и жене, или између жена. Реч је о двоје људи који се међусобно испитују и истражују. То је тај други слој представе који желимо да пренесемо публици.
- Како сте дошли на идеју да користите амове?
Арно - У раду на представи Кожа, кренули смо од амова као од нечега што се врти око сарадње и доминације. Ја сам заљубљеник у животиње и то нам је било полазиште - ам, жеља да се ради на питањима насиља, бриге, и пристанка. Ја сам пошао од односа између људи и животиња, од тога како они могу да сарађују. Амови се, заправо, и даље користе за рад у пољу. Упрегнете животињу и на тај начин, кроз рад, успоставите однос са њом. Разговарао сам са двоје људи, мушкарцем и женом, који их и даље користе приликом рада у пољу, и они су ми рекли да ви и не можете да приђете животињи са идејом да над њом спроведете доминацију, јер поента је остварити сарадњу. Ако нисте смирени са животињом, ако се она не осећа пријатно, онда ће она одлучивати да ли ће да ради или не. Трик је у томе да је приволите да сарађује. Понекад устанете у пет ујутро јер морате да радите, а животиња неће. Шта тада чинити? Понекад је треба мало завести, на неки начин, нежно, и онда можете да кренете у рад. То ми је било занимљиво јер ми је на неки начин потврдило да је за такву врсту односа сарадња кључна ствар. А употребом ама се уводи елемент одговорности коју имам за Жила, мада је и он сам за себе одговоран док је у њему. То се из представе не ишчитава јер је реч о техници, али ту заиста јесте реч о сарадњи. И он сам о себи води рачуна и то је оно што ми се свиђа у партнерском односу. Обично је то до сада било врло јасно постављено да снажан мушкарац подиже жену ситне грађе, сада има више мушкараца, али свеједно - у традиционалном циркусу увек постоји један снажан мушкарац и један мали гимнастичар који спроводи неке вратоломије и ради шпагу. Мислим да је то још једна од ствари које смо желели да подаримо циркусу. Нас двојица смо малтене исте тежине, сличне смо и висине, али је ипак он летач током већег дела представе. А када није, баца ме на под (смех). Свиђа ми се та моћ коју он као летач има.
Жил - По мени, реч је о томе да треба саслушати другог. Током представе, ја сам често у позицији доминације, али непрекидно ослушкујем докле могу да идем, докле он жели да идем, и понекад морам да се зауставим. Реч је о веома пажљивом ослушкивању тога где је он, како се осећа. Не бавите се само собом већ и неким другим.
Арно - Ја, заправо, волим када се то деси, када мало пређеш границу, а онда се повучеш. То је, у ствари, оно што и јесте занимљиво. Ако смо стално опрезни, онда то постаје илустрација тренутка у ком живимо, а који је до те мере сав ушушкан у опрез да то постаје досадно.
Жил - Реч је о испитивању граница. Понекад морате мало да пређете границу да бисте схватили да сте је прешли.
- Хвала вам још једном на представи и на разговору. Једва чекамо да вас обојицу поново видимо на Битефу.
