Raditi na velikoj kulturnoj manifestaciji, festivalu pogotovo, naporno je ali uzbudljivo, haotično ali dinamično, kompleksno ali raznoliko, i - neminovno podrazumeva da, samim tim što niste publika, nećete uspeti da vidite sve što je na programu. Baveći se njime kroz razne materijale, o programu saznate mnogo, pa vam se čini da ste nešto već i videli. Sa druge strane, nešto biste baš rado zaista gledali, nekada kupite i kartu da se ne biste oslanjali na varljivu moć akreditacije, ali avaj - baš to veče stigne nešto neodložno, nešto što čeka vas da bi publika mogla da gleda to što ste vi baš želeli.
Nekada, pak, i uspete da se domognete željenog programa, a ponekad, kada baš imate sreće, i kada neke zvezde i planete skuju plan da se poređaju u neke tajanstvene formacije, to što pogledate donese vam mnogo više i drugačije od onoga što ste očekivali.
Cirkus sam, uz tatu koji ga je obožavao, zavolela još kao sasvim mala, ali mi je - neizmerno senzibilisanoj na sudbine životinja - uvek bilo jako teško što se one u njemu, kako je meni delovalo (a ispostavilo se da nisam daleko od istine), muče. Gledala sam u one bičeve i korbače i, umesto da se oduševljavam dresurom, jedva čekala klovnove i akrobate. Valjda sam iz tog razloga savremenim cirkusom opčinjena od kad sam ga otkrila, te me prisustvo Cirkobalkane među Bitefovim pratećim programima iz godine u godinu neizmerno raduje.
A povremeno uspem i da pogledam ponešto.
Ove duple festivalske godine, kada se Bitef na velika vrata predstavio beogradskoj publici posle prošlogodišnjeg skraćenog i koronom zbunjenog izdanja, uspela sam da odem na samo jednu predstavu, italijanske umetnice Kjare Markeze, koja je pod šatorom kod Silosa na Dorćolu, izvela predstavu „Težina duše - sve je privremeno“.
I nije bilo „jedna k’o nijedna“, naprotiv, bilo je - jedna kao sve.
Na sceni u vidu pozornice, sa belim platnom pred koje je došla ogrnuta mantilom ispod koga se nazirao šareni heklani kostim kog više nema nego što ga ima, crvene kovrdžave kose ošišane na paž, krupnih očiju, sa rekvizitom koja se sastoji od dečijeg sintisajzera ukrašenog šarenim kićankama, široke lepljive trake i konopaca, umetnica je delovala kao slika i prilika tužnog cirkuskog klovna. A onda, polako i maltene neosetno uvlačeći publiku u svoju igru, sve više nam se razotkrivajući, kako doslovno tako i umećem, ostala je pred nama potpuno naga, da se bori protiv nekog samo njoj vidljivog ali velikog i moćnog neprijatelja koji je čini tužnom, uplašenom i usamljenom, a protiv kog deluju samo tablete. Mnoštvo praznih blistera na koje je ljuta, ali koji su joj očigledno (bili) asistenti u toj velikoj borbi. Ostala je olakšana za sve osim za dušu i skrivena samo iza nje, da nam priča, peva, svira, pada i ustaje, da pokušava da se odene u nerazmrsivo upetljane tračice, i da fantastično vešto balansira na razapetim konopcima koji su, suviše labavi, tanki i savitljivi, delovali da je ne mogu podržati.
Ipak, uspela je.
A onda je, u jednom trenutku prišla publici, plaho pitala da li sme da priđe još bliže i, kada smo mi klimanjem maskiranim glavama dali odobrenje, popela se među nas i, tako naga, uz tihu molbu: „Molim vas, pružite mi oslonac“, sela u krilo - baš meni. Prihvatila sam njene podlaktice u šake dok je ona svirala na svom okićenom sintisajzeru.
Kada se, posle sat vremena, poklonila našim aplauzima koji su pozdravljali hrabrost da neko težinu duše, pa makar i privremeno, iznese na scenu, Kjara Markeze se blago osmehivala publici, a meni uhvatila pogled i klimnula glavom, ostavljajući me zadovoljnu da mi se Bitef - uprkos prevelikom poslu i nemogućnosti da gledam više predstava - ipak desio u punom sjaju, srećnu da sam bar nekome pružila tako konkretan oslonac, i još uvek uronjenu u predstavu koja nas je navela, primorala, zamolila da se zapitamo da li smo sami sebi najgori neprijatelj ili najverniji saveznik.
To veče je Bitef zatvoren, nagrade su dodeljene, pila su se vina i jeo sjajan sir, isečena je torta, na skadarlijskoj kaldrmi se plesalo uz živu muziku, a meni je pobegao poslednji noćni autobus. Ruke već podignute ka taksijima, zaustavila sam, nenadano, drugi autobus koji je, na putu ka garaži, ponudio da me odveze deo puta, a onda, pričajući o svojim planovima, oslanjajući na mene težinu duše, odlučio da prekrši rutu i da me odveze do kuće. Valjda to tako biva - kada nekome pružimo oslonac, pružiće ga neko drugi nama. Jer, sve je privremeno. Osim dobrote, nadam se.
