Радити на великој културној манифестацији, фестивалу поготово, напорно је али узбудљиво, хаотично али динамично, комплексно али разнолико, и - неминовно подразумева да, самим тим што нисте публика, нећете успети да видите све што је на програму. Бавећи се њиме кроз разне материјале, о програму сазнате много, па вам се чини да сте нешто већ и видели. Са друге стране, нешто бисте баш радо заиста гледали, некада купите и карту да се не бисте ослањали на варљиву моћ акредитације, али авај - баш то вече стигне нешто неодложно, нешто што чека вас да би публика могла да гледа то што сте ви баш желели.
Некада, пак, и успете да се домогнете жељеног програма, а понекад, када баш имате среће, и када неке звезде и планете скују план да се поређају у неке тајанствене формације, то што погледате донесе вам много више и другачије од онога што сте очекивали.
Циркус сам, уз тату који га је обожавао, заволела још као сасвим мала, али ми је - неизмерно сензибилисаној на судбине животиња - увек било јако тешко што се оне у њему, како је мени деловало (а испоставило се да нисам далеко од истине), муче. Гледала сам у оне бичеве и корбаче и, уместо да се одушевљавам дресуром, једва чекала кловнове и акробате. Ваљда сам из тог разлога савременим циркусом опчињена од кад сам га открила, те ме присуство Циркобалкане међу Битефовим пратећим програмима из године у годину неизмерно радује.
А повремено успем и да погледам понешто.
Ове дупле фестивалске године, када се Битеф на велика врата представио београдској публици после прошлогодишњег скраћеног и короном збуњеног издања, успела сам да одем на само једну представу, италијанске уметнице Кјаре Маркезе, која је под шатором код Силоса на Дорћолу, извела представу „Тежина душе - све је привремено“.
И није било „једна к’о ниједна“, напротив, било је - једна као све.
На сцени у виду позорнице, са белим платном пред које је дошла огрнута мантилом испод кога се назирао шарени хеклани костим ког више нема него што га има, црвене коврџаве косе ошишане на паж, крупних очију, са реквизитом која се састоји од дечијег синтисајзера украшеног шареним кићанкама, широке лепљиве траке и конопаца, уметница је деловала као слика и прилика тужног циркуског кловна. А онда, полако и малтене неосетно увлачећи публику у своју игру, све више нам се разоткривајући, како дословно тако и умећем, остала је пред нама потпуно нага, да се бори против неког само њој видљивог али великог и моћног непријатеља који је чини тужном, уплашеном и усамљеном, а против ког делују само таблете. Мноштво празних блистера на које је љута, али који су јој очигледно (били) асистенти у тој великој борби. Остала је олакшана за све осим за душу и скривена само иза ње, да нам прича, пева, свира, пада и устаје, да покушава да се одене у неразмрсиво упетљане трачице, и да фантастично вешто балансира на разапетим конопцима који су, сувише лабави, танки и савитљиви, деловали да је не могу подржати.
Ипак, успела је.
А онда је, у једном тренутку пришла публици, плахо питала да ли сме да приђе још ближе и, када смо ми климањем маскираним главама дали одобрење, попела се међу нас и, тако нага, уз тиху молбу: „Молим вас, пружите ми ослонац“, села у крило - баш мени. Прихватила сам њене подлактице у шаке док је она свирала на свом окићеном синтисајзеру.
Када се, после сат времена, поклонила нашим аплаузима који су поздрављали храброст да неко тежину душе, па макар и привремено, изнесе на сцену, Кјара Маркезе се благо осмехивала публици, а мени ухватила поглед и климнула главом, остављајући ме задовољну да ми се Битеф - упркос превеликом послу и немогућности да гледам више представа - ипак десио у пуном сјају, срећну да сам бар некоме пружила тако конкретан ослонац, и још увек уроњену у представу која нас је навела, приморала, замолила да се запитамо да ли смо сами себи најгори непријатељ или највернији савезник.
То вече је Битеф затворен, награде су додељене, пила су се вина и јео сјајан сир, исечена је торта, на скадарлијској калдрми се плесало уз живу музику, а мени је побегао последњи ноћни аутобус. Руке већ подигнуте ка таксијима, зауставила сам, ненадано, други аутобус који је, на путу ка гаражи, понудио да ме одвезе део пута, а онда, причајући о својим плановима, ослањајући на мене тежину душе, одлучио да прекрши руту и да ме одвезе до куће. Ваљда то тако бива - када некоме пружимо ослонац, пружиће га неко други нама. Јер, све је привремено. Осим доброте, надам се.
