- Најпре бих желела да попричамо о процесу рада на овој представи и томе шта је за вас представљало највећи изазов.
Ехсан - Ову представу изводимо већ две године, а процес је и даље пун изазова. Оно што представља изазов јесте чињеница да људи долазе са разних страна, говоре различите језике, и понекад се погубим у томе (смех).
Јасен - Да, а и у питању су људи којима је ово прва сарадња.
Ехсан - Тако је, не познају се међусобно, нико никога не познаје.
Јасен - Они су из Јапана, Ирана, Белгије, Италије, а ја сам Бугарин. Баш интернационална екипа.
- Kако је дошло до сарадње на овом пројекту?
Ехсан - До извођача сам дошао кроз процес истраживања, који се састојао из три етапе, а на крају сам отишао у Софију на радионицу драматургије и тамо упознао Јасена. Одмах смо „кликнули“ и он се исте године укључио у рад на представи Опчинио сам те и постао творац текста. Kада нам се прикључио, већ сам био драматуршки уобличио комад, тако да није много могао да интервенише у том смислу. Наравно, текст који је написао има неку своју драматургију, али на следећем пројекту планирамо да заједнички кренемо од нуле.
- Можете ли нам рећи нешто више о томе?
Ехсан - у Питању је соло наступ у ком истражујем скулптуралност. Радим са предметом, у питању је велики комад месинга, димензија 2м x 1м. Превасходно ме занимају одраз и ехо, а што се тиче садржаја, ослањамо се на разне ствари, на Румија, на пример.
Јасен - И на одређена дела иранске поезије, на иранску митологију, савремену филозофију, а мало се бавимо и Земљом као живим бићем и човечанством које је тек један њен део и није изнад свега осталог.
Ехсан - Да, занима нас планетарна свест.
- Ваше основно сценско средство је људско тело, али радите и са дроном. Да ли тело на сцени могу да угрозе те савремене, дигиталне и виртуелне технологије и средства комуникације, или их можемо окренути и у своју корист?
Ехсан - Наравно да их можемо употребити у своју корист ако смо довољно паметни, али у неком моменту нам измичу контроли. Ова представа се бави приватношћу. Наше схватање приватности није исто као и код деце. Деци је непознат концепт приватности какву смо ми познавали, а нама је непозната она какву су имали наши родитељи. Технологија нам отима приватност. Али мислим да су сва та технолошка средства, у крајњој линији, створена да нам олакшају живот.
Јасен - Да ли позориште и живу уметност угрожава технологија, не, мислим да не, јер су људи чак и под овим ковид-19 околностима осећали дубоку потребу за окупљањем. Мислим да ће окупљање на једном месту на коме би се могло боравити по, на пример, два сата, убудуће постати још вредније. Пошто технологија све више напредује, почећемо да осећамо све већу потребу да се вратимо сопственим телима. А управо то ће и бити наслов нашег следећег комада - Све нас враћа телу.
- Kакво је ваше лично искуство изолације проузроковане пандемијом? Kако је она утицала на ваш рад?
Јасен - Мислим да је тај нови соло комад који Ехсан ради, а који развијамо заједно, на неки начин произашао из пандемије. Он је био изолован у студију, нико није могао да буде са њим. Ја нисам могао да путујем, плесачи нису могли да дођу, тако да је кренуо да ради са предметом. То ограничење га је, заправо, подстакло на продуктивност. Што се мене тиче, мало сам се вратио писању које сам претходно био мало напустио јер сам путовао и радио на фестивалима, што ми није остављало много времена да седнем и размишљам. Баш данас сам причао људима који су ме запиткивали о мерама против ковида, о економији и којечему, да је невероватно да у Бугарској, која је веома близу, независна сцена није примала никакву финансијку подршку пре ковида, а сад је, ођедном, имамо. Тако да сам први пут у животу могао да радим и добијао плату. Према томе, ковид је довео и до неких позитивних промена.
Ехсан - Ми смо у Белгији размажени. Оно што је ковид мени донео је, заправо, веома чудно. У Ирану влада општа неизвесност. Никада ни на шта не добијете директан одговор, увек се све своди на „видећемо, како Бог буде желео...“. Главни одговор је „ако Бог буде желео“, тако да не знате на чему сте. А ковид је довео цео свет у сличну ситуацију и та несигурност се проширила свуда. Сад је свуда као у мојој домовини (смех).
- Слоган овогодишњег Битефа је На ивици будућности. Шта ви мислите да нам будућност може донети и шта ми можемо учинити по том питању?
Ехсан - То је тешко питање. Мислим да у овом тренутку сви знамо да идемо у погрешном смеру, али појединачно не можемо по том питању да учинимо ништа, чак ни ако бисмо се груписали, јер смо, на известан начин, изгубили контролу. Али мислим да кад би свако од нас у себи пробудио порив да крене у правом смеру уместо да настави да иде у погрешном, можда би се и смер кретања света као целине променио. Мислим да треба да престанемо са производњом, да треба да рециклирамо све што смо до сада произвели и да, када се тај процес заврши, тек тада кренемо поново да производимо, јер нас ова константна производња чини беспомоћнима.
Јасен - Kада је екологија у питању, налазимо се на критичној тачки, а ипак има људи који то поричу. Истовремено је и економија у кризи, а ипак постоје милијардери који могу да купе читаве државе, па чак и континенте, а њих свет доживљава као хероје, као узоре, и то је веома забрињавајуће. Требало би да кренемо од класне свести и политичке едукације, како бисмо успели да схватимо ко у овој ситуацији представља правог непријатеља. Тек онда ће ствари, можда, кренути набоље. Или ћемо умрети, уништити сами себе, то је исто могуће.
Ехсан - Оно што охрабрује јесте чињеница да нас је ковид пробудио, и ја мислим да је то била јасна порука природе о томе у ком смеру треба да наставимо. Ја сам увек оптимиста, мисллим да је будућност светла, али треба више да бринемо једни о другима, да се у тешким ситуацијама ослонимо једни на друге, а не да размишљамо „то није мој проблем“, да не будемо равнодушни према ономе што се дешва покрај нас. Kовид је одличан пример, јер су у почетку сви мислили да се тај проблем налази у Kини и да ће тамо и остати, али он се убрзо проширио. Исто је и са будућношћу. Будућност се тиче свих нас, и морамо се сви потрудити да дамо све од себе.
