Predstava se završava scenom u kojoj se priroda sveti za štetu koju su joj ljudi naneli. Da li biste rekli da je ovakav kraj pesimističan ili optimističan. Ukoliko se odaljimo od antropocentrične tačke gledišta, nije li optimistična pobeda prirode nad čovekom?
- Teško je to reći. Nisam ni propovednik ni naučnik, ali smatram da smo deo prirode i da na to ne moramo gledati kao na vid razdvajanja. Mi smo zrno peska u pustinji prirode. Nedavno sam gledao video u kom se kaže da kada bi se dosadašnje postojanje Zemlje svelo na 24 časa, ispalo bi da su ljudi na njoj dve sekunde. Nismo došli ni do treće sekunde, tu smo svega dve i po. A u samo četvrtini sekunde sve uništimo. To je pesimističan pogled na stvari. Kao što istočnjačka filozofija i religija smatraju da je ovaj život tek proba za naredni. Veoma smo nestrpljivi, a nestrpljenje dovodi do mnogih tabua. Život se mora prihvatiti kao ciklus obnavljanja. Ja ne verujem u zvezde, sve se svodi na mukotrpan rad, i najbolje je na najjednostavniji mogući način uživati u svemu. Uživati u svojim kolegama i pokušati sa njima biti u istoj ravni, a ne iznad njih, jer cilj je da se razumete. Takva je i priroda. Otuđili smo se od prirode više nego ikada. Kada sam bio mali, imali smo farmu i ponekad bih otišao na jahanje pa ne bih imao vremena da se vratim kući, te bih jednostavno izvadio šargarepu iz zemlje, malo je očistio i pojeo. I to je to. Nije bilo novca, nije bilo prodavnica, osećao sam povezanost sa prirodom, a sada se osećam otuđenim. Na farmi, pas je slobodan i predstavlja deo okruženja. A danas je imati psa teže nego imati dete, ne može ovo, ne može ono. Životinje treba držati na povocu, tako da... pa, sve je komplikovano. Da li je to pesimistično ili optimistično, stvarno ne znam.
Da li je neophodno da se čovek sve vreme bori sa prirodom ili ljudi ponekad pokušavaju i da se povežu sa njom?
- Neki pokušavaju. Ali, gledajte, autohtoni narodi koji su istrebljeni u Americi i Kanadi, oni su poznavali prirodu. Pred zemljotres, na primer, životinje počinju da lete ili pohrle ka brdima, one to osećaju. A domaći pas i mačka danas to ne mogu da osete. Ranije bi ljudi videli šta životinje rade, pa bi krenuli za njima. Postoji mnogo toga što danas više ne osećamo. Čitao sam da će se ljudski razvoj možda kretati ka tome da izgubimo nos, da će nam ostati samo dve rupe koje će bivati sve manje i manje, jer nos više ne koristimo, više nam nije potreban. Ljudi su nekada imali po telu dlake koje su ih štitile od hladnoće, a danas nosimo toliko odeće i malje su nestale (smeh). Kažu čak i uši, ja imam velike uši, više ih ne koristimo, ne slušamo. Sve je to tako magično. Slon može da čuje i namiriše vodu i na 50 milja. Ali, ako ga stavite u zoološki vrt, onda, već...
U predstavi postoji momenat gde jedan od igrača baca kesu za smeće koja je vezana za njega i ona se konstantno vraća udarajući ga u lice i povređujući ga. Poruka je jasna, ali šta mislite, koji je uzrok ekološke krize sa kojom se suočavamo? Da li je to ljudska glupost kako nagoveštava ova scena, ili je možda nemar ili je to, pak, prosto iz zle namere?
- Nema jedinstvenog odgovora koji bi važio za celi svet. Trenutno nas ima sedam milijardi i dobro bi nam došlo da nas neko svojski organizuje, jer Zemlja ne može više da nas nosi. Uskoro će nas biti jedanaest milijardi, a to je već... Ljudi moraju da žive u gradovima, moraju da žive brzo, i onda se nađeš u situaciji da nemaš vremena da opereš šolju, pa kupiš novu. Jutros sam održao radionicu posle koje je ostala hrpa flaša... pobogu, posle samo dva sata radionice! Mogli su da kažu ljudima da donesu svoje flaše, da nam nije potrebna plastika... ali ne, mi kupujemo flaše jer je tako lakše. I ja sam pio iz njih. Dodatni problem predstavlja verovanje da ako zagađuje tek nas nekolicina, nije ništa strašno. Ali, stvar je u tome što milijarde ljudi čine isto. Problem leži i u konzumerizmu, privreda teži rastu i imamo silne materijale koji su nam apsolutno bespotrebni, a ipak samo kupujemo, kupujemo, kupujemo, trošimo, trošimo, trošimo. Ali tako je to sa kapitalizmom i bespotrebnim stvarima. U Belgiji postoji američka fabrika gume koja već godinama zagađuje tlo PFOS-om. Zemljište je strahovito zagađeno. Unutar zone koja se prostire kilometrima i kilometrima, ljudi ne mogu da jedu jaja kokošaka koje drže na sopstvenim imanjima jer je ta američka fabrika zagadila zemljište, i dobila subvencije belgijske vlade za proizvodnju i nova radna mesta, a zagađuju za ne znam ni sam koliko ljudi, i to je sve moguće.
A da li vi primenjujete zelene prakse u svom radu, na primer u pogledu kostima ili drugih aspekata produkcije?
- Primenjujemo, da. Neki naši članovi imaju po samo jedan kostim. Svi kostimi stanu u dva mala kofera i to je to. Ne gradim glomazne scenografije, ali smo ipak ovde došli kamionom, zbog rasvete. Umesto obične, koristimo LED rasvetu, koja nije tako lepa ali napreduje. Vodimo računa. Naravno da trošimo resurse, ali mislim da dosta toga i vraćamo.
Učesnik ste ovogodišnje Bitefove konferencije Sedimo na grani: solidarnost ili sunovrat. Ceo koncept ovogodišnjeg festivala je u znaku ekologije, sa idejom da se povežu kulturni događaji i ekološki aktivizam. Zašto je važno da se programske politike kulturnih institucija kreću u ovom smeru?
- Dopada mi se ideja da se razvija solidarnost, ali nema svrhe ako se ne uključe svi. A političari se tom temom bave od danas do sutra. Sad svaka politička stranka ima program u vezi sa klimatskim promenama, i sa migracijama, i to im je među prioritetima. Ima klinaca koji već deset godina dižu glas na te teme i niko prstom da mrdne, a sad su se svi setili. Populisti! Svesni su da ako ne uvrste ta pitanja u svoje programe, niko za njih neće glasati. A ono što bi bilo zaista hrabro, jeste kad bi se napravio sistem koji bi redukovao konzumerizam, dok bi ostalo dovoljno za plate od kojih bi ljudi mogli da žive, jer bismo ulagali u obrazovanje, kulturu, pošto je to treći po redu sektor koji obezbeđuje najviše radnih mesta i najveći prihod. Ponekad u to ne mogu da poverujem. Suština je u tome da umesto što finansiramo kulturu počnemo da ulažemo u nju.
Sinoć ste na okruglom stolu pomenuli Indiju i Afriku, plan da idete da radite tamo jedan projekat sa decom. Da li vas je, na neki način, motivisala ekološka kriza da idete u te zemlje, kontinente, da podučavate tu decu i pokušate da promenite pravac u kom ove zemlje nesrećno idu?
- Moglo bi biti, ali nije to bog zna kakav uticaj budući da Indija broji 1,35 milijardi ljudi, a ja ću raditi sa 35 dece. Tako da, ne zanosim se. Ono što, pak, želim, jeste da ispričam priču o tome odakle potičemo. Zapadna civilizacija je antropocentrična i tvrdi, „Mi sa Zapada, mi smo stvorili ovaj svet“. Nismo. Mi smo svi potekli iz Afrike. A priče iz Indije su putovale u Mesopotamiju, Siriju, Irak, Severnu Afriku, i znatno kasnije u Evropu, preko antičke Grčke. I pomislite samo: sve su te civilizacije postojale toliko davno, a mi uzimamo početke Hrišćanstva, što se desilo pre 2000 godina, kao početak sveta. A Krišna, koji je star 5000 godina, predstavlja istu figuru kao i Hrist, imaju iste životne priče, obojica su bili nevini mladići koji su morali biti žrtvovani. Mi smo ukrali tu priču! To me fascinira, ali ne gajim iluziju da ću tim projektom uspeti da dovedem do nekih bitnijih promena.
U predstavi Tragovi spajaju se folklorni, mistični, izvorni motivi sa modernim izrazom, što je naročito vidljivo u originalnoj muzici. Kako izgleda vaš stvaralački proces od ideje, do muzike i koreografije? Kako je izgledao sam početak rada na Tragovima?
- Sve je počelo pozivom da radim u Rumuniji. Pomislio sam, dobro, ne želim da se tiče politike. Otišao sam potom u Budimpeštu, jer tu postoje sličnosti, poznajem pomalo Balkan. Bio sam opčinjen divljinom. Ako pogledate mapu, nigde nema šuma, a onda, evo, tu je u Evropi ostalo malo šume, u Rumuniji i Bugarskoj. I odjednom ponovo imamo lisice, one su došle čak iz Rumynije sve do Brisela, ima čak i vukova. Tako da, ipak ima još ponešto živo, mada znatno manje nego ranije, jer, broj životinja je prepolovljen, za neke životinje nismo ni znali da su postojale. Poznavanje životinja nam se svelo na one arhetipske. Čudno je kako je sve to počelo...
Ja, naravno, uvek u predstavama koristim originalnu muziku, tako da radu uvek prethodi istraživanje u cilju pronalaženja muzike koja najviše odgovara. Lično, volim zvuk hard roka, neke kompleksne muzike koja pokreće, ali važan mi je i element sirovosti. I u ovom slučaju sam pokušao da uspostavim saradnju sa romskim muzičarima, ali bilo je veoma teško jer oni neće ni honorar pošto neće da potpišu ugovor - to bi ih obavezalo da dođu na dogovoreno mesto, a oni bi radije da budu slobodni i rade šta im se prohte. Zato sam, umesto sa njima, radio sa drugim muzičarima koji dobro poznaju istoriju muzike pa smo se igrali na način koji je bliži apstrakciji i lakši za adaptaciju. I nekako je bilo zanimljivije, jer ja nisam Ciganin, nisam Rom, zašto bih se pretvarao da jesam? Uostalom, u pitanju je fikcija bazirana na mojoj viziji te zemlje, nije o toj zemlji. Kao i ta ideja o Ciganima kao ljudima koji hoće da putuju, koji neće da imaju kuće, a Evropska zajednica je uložila milione evra da ih navede da rade, da daju decu u škole. Oni to nisu hteli. Rekli su, dajte nam novac, i kad su ga dobili, nestali su (smeh). Bio je to jedan od najvećih neuspeha Evrope. I zašto bismo, uostalom, morali da ih nateramo da budu kao svi? Meni je to čudno, zašto neko ne može da postoji bez da bude zaposlen i završi zvaničnu školu? Zato što morate da platite porez. Čitava globalizacija je žalosna stvar. Ranije kada sam odlazio u Japan, spavao sam na drvetu, na tatamiju, a kasnije smo odlazili u hotele koji su isti kao na Zapadu, kao u Parizu ili bilo kom drugom gradu. Sve je zahvaćeno globalizacijom, ples je globalizovan, pozorište je globalizovano, ista je forma, isti je pristup. Internet je svet pretvorio u selo. A to napipavanje po mraku je interesantno. To otkrivanje. Kada sam bio mlađi, govorio sam, ići ću da otkrivam svet. A sada istražujete pre nego što krenete i kada stignete na destinaciju, samo dobijete potvrdu onoga što ste prethodno videli na slikama. Ranije sam šetao po gradovima, nisam imao Google mape, samo bih šetao, pratio osećaj, gubio se i otkrivao mnoštvo neviđenih stvari.
A sada suviše znamo. Najvažnijim segmentom rada smatram odabir, eliminaciju. Ali ponekad napravim komad o tragovima ili o ljubavi ili o slepim ljudima... o bilo čemu, zapravo. Tokom prvog istraživanja imate neku ideju, a potom krenete da eliminišete, ovo ne, ni ovo, ni ovo, i tek onda možete da napravite predstavu. Unutar same predstave mogu da odlučujem o svemu. Juče me je neko pitao zašto nema filma unutar predstave. Zato što sam odlučio da ga ne koristim, kao što sam odlučio da ne postavim telefon na scenu. Ima predstava u kojima ljudi telefoniraju na sceni, pričaju sa nekim, ali ja sam rešio da neću tako. Tako da, jednostavno kažem neću i to je to. A u današnje vreme je teško odoleti svim mogućnostima. Jer to što sve znamo nas, na izvestan način, parališe.
Mnogo mladih igrača me je zamolilo da vas pitam kako vi birate vaše igrače. Koji je to kvalitet koji moraju da poseduju kako bi postali deo kompanije Ultima vez?
- Nekada sam pravio velike audicije, za po pet stotina ljudi, a onda bih intuitivno odabirao. Ljudi mi kažu da sam veoma dobar u sastavljanju grupa, u biranju po osećaju. Naravno, ti ljudi moraju međusobno da se razumeju, ali to dolazi vremenom. Nikada ne biram nekoga zato što mi je prijatelj, nikada nisam izabrao nekoga prema onome što sam pročitao u njegovoj biografiji. Nikada ne biram ljude u koje bih se mogao zaljubiti.
Kako to možete da predvidite?
- Ne mogu, ali do toga može da dođe kasnije. Bila je žena sa kojom sam radio i kasnije dobio decu, to se dešava. Ali nikada ne krećem od toga. Moram priznati da su najteži ljudi nekada najbolji na sceni. Ali, ovde su svi ljudi sasvim normalni. Tihi su, vole se međusobno. Ponekad u trupama imate ljude koji su, da tako kažem, teški, nemaju poštovanja, ali su na sceni sjajni. Kako biram ljude? Tako što znam šta želim.
Da li vi tražite vrlo specifičan tip izvođača ?
- Da, ali na primer, idući komad će biti više pozorišni. Tako da bi izvođači trebalo da umeju da govore. To se veoma razlikuje od predstava u kojima ne moraju da govore. Ako je samo potrebno da se izraze kroz pokret, to su jedni ljudi, ali ovi bi trebalo da umeju da se izraze i govorom i pokretom. Ali ako nađete nekoga ko ume da govori, on je manje dobar plesač. Tu je potrebno proći obe selekcije. Osim toga, mogu da vas odaberem i zato što imam već nekog drugog ko poseduje neki drugi kvalitet, a vi predstavljate suprotnost. Možete biti odabrani i zato što ste slični tom drugome, a bolji ste za taj određeni lik. Razumete? To je opet proces eliminacije, a ne selekcije, i onda vidite šta je ostalo. Ne znam, oslanjam se na čistu intuiciju, ono što mi je potrebno, ono o čemu razmišljam, ili mislim, „Aha, ova osoba pokazuje potencijal da napreduje“. Bio bih dobar kasting agent za druge trupe. Mogao bih dobro da procenjujem i kažem, ovaj plesač može da uradi sve što poželite. Bio bih veoma dobar u tome, ali to ne znači da moram da sarađujem sa svima njima.
Iskreno, ono što sam sinoć videla je nešto što meni kao izvođaču daje nadu. A daje mi nadu zato što je toliko retko danas da neko izabere vrlo karakteristične ljude, ne tako tipične za scenu. Konkretno mislim na tela, koja su drugačija u svakom pogledu i baš tako različita pružaju lepotu i uzbudljiva su za gledanje. Bila sam očarana različitošću.
- Ali u sledećoj predstavi možda neće morati da bude tako. Možda će ponovo biti nešto drugačije.
Svakako, i to je baš ono što je predivno, što ste omogućili svakoj osobi da oseti pripadnost toj grupi ljudi, izvođača. Publici je pružena mogućnost da se identifikuje sa nekim na sceni, što danas i nije baš tako lako.
- U sledećoj predstavi, na primer, ja ću biti jedan od plesača, i još jedan plesač koji ima pedeset tri godine, i još jedan koji ima šezdeset dve. U prethodnoj predstavi imao sam jednog slepog čoveka, i jednog Marokanca koji je bio ovoliki (rukama pokazuje da je čovek gojazan), sad je dosta smršao, ali je imao 130kg.
Ali dali ste nadu da je inkluzija moguća i neizmerno vam hvala na tome.
- Naravno da je moguća! Radite šta god želite, ali izvođači moraju biti na istom nivou. Različite su građe, ali kao plesači moraju biti na manje-više istom nivou.
Takođe jedan od vaših izvođača je rekao da vi ne vidite njihova tela kao neko mehaničko sredstvo koje bi trebalo da kreira neke pokrete, već vi vidite njih kao vaše koautore.
- Mnogo radim na njihovim pokretima. Vodim ih. Dobro mi polazi za rukom da ih navedem da rade ono što nisu očekivali. Radimo kroz improvizacije, a ja sam jako uporan: oni kažu ne, ja kažem možeš ti to, potrudi se, daj sve od sebe. Mnogi ljudi mi kažu: „Ja ne radim predstave u kojima ima teksta“, a na kraju ipak to urade. Morate probiti led. Mnoge škole kažu mora da se radi tako i tako i insistiraju na nekom svom programu, a ja im ne govorim šta moraju da rade. Škole često pokušavaju da ideološki manipulišu ljudima. Ja im samo kažem želim da uradite to i to. A onda su oni slobodni da urade čak i suprotno od toga, jer ja nisam škola. Nisam ljubitelj škole jer ona nameće ljudima neki svoj način rada.
Postoji scena u predstavi u kojoj vidimo dva naga muška tela za koje je privezana kanta za otpatke koje se ne uspevaju rešiti. Ta scena je metafora stava da je priroda u pravu.
- Da, to je to. Unaokolo bacamo plastiku, pas gurne glavu, nema ruke i ne može da izađe, mogao je da uđe ali ne može da izađe. I tako ugine od gladi. Više ne vidi. Video sam prizor psećeg skeleta i rekao sam, moramo imati ovakvu scenu. Tokom rada na toj sceni smo posmatrali izvođača u ulozi psa i zaključili da bi trebalo da bude nag, da bi izgledao što ranjivije. Bilo nam je važno da izazovemo saosećanje prema njemu.
Da li je bilo važno da to bude baš muško nago telo?
- Ne postavljam tako lako na scenu nago žensko telo. Bude i toga, ali pošto sam ja muškarac, lakše mi je da nago telo na sceni bude muško nego žensko. Imao sam situaciju da žena to predloži i ja sam se složio. Ali isto tako mora postojati razlog za tu odluku. Čuo sam za nekog francuskog koreografa koji je rekao da treba da svi budu nagi od početka do kraja. Mislim da je teško učiniti da to izgleda lepo. A tu je samo telo u pitanju. Ja sam učestvovao u jednoj od predstava Jana Fabra koja traje pet i po sati od čega sam ja tri i po sata go jer sam u ulozi kralja, tako da sam pristao. Meni je to u redu, ali potrebno je da postoji razlog.
Šta vas čini srećnim?
- Razne stvari. Volim da stvaram. Više volim da stvaram nego da radim. Osećam da vreme brzo prolazi, za trideset pet godina sam napravio četrdeset predstava. Imam još mnogo planova. Ali osećam da je to tako proletelo. Ono što me takođe čini srećnim jeste to što vidim da se mnogi mladi i dalje bore i rade sa istim entuzijazmom kakav sam ja imao kad mnogi nisu. Jer nas je mnogo, čini mi se. Ja sam posadio drvo u pustinji, a oni su ga posadili u šumi. Tako da to drvo mora da bude baš posebno, puno poleta, puno pozitivne energije, opsesivno (smeh) ali u pozitivnom smislu. Ali ima pametnih mladih ljudi kojima to može poći za rukom.
Čega se najviše plašite?
- Strah za mene predstavlja važan izvor inspiracije, ne doživljavam ga kao nešto negativno. Ljudi se plaše svega što bi moglo da bude neprijatno. Nema potrebe plašiti se bilo čega, jer ako se plašite, nećete ništa ni uraditi.
Hvala vam beskrajno na vremenu koje ste odvojili za nas, bila mi je čast i zadovoljstvo slušati vas.
- Hvala vama.
