Представа се завршава сценом у којој се природа свети за штету коју су јој људи нанели. Да ли бисте рекли да је овакав крај песимистичан или оптимистичан. Уколико се одаљимо од антропоцентричне тачке гледишта, није ли оптимистична победа природе над човеком?
- Тешко је то рећи. Нисам ни проповедник ни научник, али сматрам да смо део природе и да на то не морамо гледати као на вид раздвајања. Ми смо зрно песка у пустињи природе. Недавно сам гледао видео у ком се каже да када би се досадашње постојање Земље свело на 24 часа, испало би да су људи на њој две секунде. Нисмо дошли ни до треће секунде, ту смо свега две и по. А у само четвртини секунде све уништимо. То је песимистичан поглед на ствари. Као што источњачка филозофија и религија сматрају да је овај живот тек проба за наредни. Веома смо нестрпљиви, а нестрпљење доводи до многих табуа. Живот се мора прихватити као циклус обнављања. Ја не верујем у звезде, све се своди на мукотрпан рад, и најбоље је на најједноставнији могући начин уживати у свему. Уживати у својим колегама и покушати са њима бити у истој равни, а не изнад њих, јер циљ је да се разумете. Таква је и природа. Отуђили смо се од природе више него икада. Када сам био мали, имали смо фарму и понекад бих отишао на јахање па не бих имао времена да се вратим кући, те бих једноставно извадио шаргарепу из земље, мало је очистио и појео. И то је то. Није било новца, није било продавница, осећао сам повезаност са природом, а сада се осећам отуђеним. На фарми, пас је слободан и представља део окружења. А данас је имати пса теже него имати дете, не може ово, не може оно. Животиње треба држати на повоцу, тако да... па, све је компликовано. Да ли је то песимистично или оптимистично, стварно не знам.
Да ли је неопходно да се човек све време бори са природом или људи понекад покушавају и да се повежу са њом?
- Неки покушавају. Али, гледајте, аутохтони народи који су истребљени у Америци и Канади, они су познавали природу. Пред земљотрес, на пример, животиње почињу да лете или похрле ка брдима, оне то осећају. А домаћи пас и мачка данас то не могу да осете. Раније би људи видели шта животиње раде, па би кренули за њима. Постоји много тога што данас више не осећамо. Читао сам да ће се људски развој можда кретати ка томе да изгубимо нос, да ће нам остати само две рупе које ће бивати све мање и мање, јер нос више не користимо, више нам није потребан. Људи су некада имали по телу длаке које су их штитиле од хладноће, а данас носимо толико одеће и маље су нестале (смех). Кажу чак и уши, ја имам велике уши, више их не користимо, не слушамо. Све је то тако магично. Слон може да чује и намирише воду и на 50 миља. Али, ако га ставите у зоолошки врт, онда, већ...
У представи постоји моменат где један од играча баца кесу за смеће која је везана за њега и она се константно враћа ударајући га у лице и повређујући га. Порука је јасна, али шта мислите, који је узрок еколошке кризе са којом се суочавамо? Да ли је то људска глупост како наговештава ова сцена, или је можда немар или је то, пак, просто из зле намере?
- Нема јединственог одговора који би важио за цели свет. Тренутно нас има седам милијарди и добро би нам дошло да нас неко својски организује, јер Земља не може више да нас носи. Ускоро ће нас бити једанаест милијарди, а то је већ... Људи морају да живе у градовима, морају да живе брзо, и онда се нађеш у ситуацији да немаш времена да опереш шољу, па купиш нову. Јутрос сам одржао радионицу после које је остала хрпа флаша... побогу, после само два сата радионице! Могли су да кажу људима да донесу своје флаше, да нам није потребна пластика... али не, ми купујемо флаше јер је тако лакше. И ја сам пио из њих. Додатни проблем представља веровање да ако загађује тек нас неколицина, није ништа страшно. Али, ствар је у томе што милијарде људи чине исто. Проблем лежи и у конзумеризму, привреда тежи расту и имамо силне материјале који су нам апсолутно беспотребни, а ипак само купујемо, купујемо, купујемо, трошимо, трошимо, трошимо. Али тако је то са капитализмом и беспотребним стварима. У Белгији постоји америчка фабрика гумe која већ годинама загађује тло ПФОС-ом. Земљиште је страховито загађено. Унутар зоне која се простире километрима и километрима, људи не могу да једу јаја кокошака које држе на сопственим имањима јер је та америчка фабрика загадила земљиште, и добила субвенције белгијске владе за производњу и нова радна места, а загађују за не знам ни сам колико људи, и то је све могуће.
А да ли ви примењујете зелене праксе у свом раду, на пример у погледу костима или других аспеката продукције?
- Примењујемо, да. Неки наши чланови имају по само један костим. Сви костими стану у два мала кофера и то је то. Не градим гломазне сценографије, али смо ипак овде дошли камионом, због расвете. Уместо обичне, користимо ЛЕД расвету, која није тако лепа али напредује. Водимо рачуна. Наравно да трошимо ресурсе, али мислим да доста тога и враћамо.
Учесник сте овогодишње Битефове конференције Седимо на грани: солидарност или суноврат. Цео концепт овогодишњег фестивала је у знаку екологије, са идејом да се повежу културни догађаји и еколошки активизам. Зашто је важно да се програмске политике културних институција крећу у овом смеру?
- Допада ми се идеја да се развија солидарност, али нема сврхе ако се не укључе сви. А политичари се том темом баве од данас до сутра. Сад свака политичка странка има програм у вези са климатским променама, и са миграцијама, и то им је међу приоритетима. Има клинаца који већ десет година дижу глас на те теме и нико прстом да мрдне, а сад су се сви сетили. Популисти! Свесни су да ако не уврсте та питања у своје програме, нико за њих неће гласати. А оно што би било заиста храбро, јесте кад би се направио систем који би редуковао конзумеризам, док би остало довољно за плате од којих би људи могли да живе, јер бисмо улагали у образовање, културу, пошто је то трећи по реду сектор који обезбеђује највише радних места и највећи приход. Понекад у то не могу да поверујем. Суштина је у томе да уместо што финансирамо културу почнемо да улажемо у њу.
Синоћ сте на округлом столу поменули Индију и Африку, план да идете да радите тамо један пројекат са децом. Да ли вас је, на неки начин, мотивисала еколошка криза да идете у те земље, континенте, да подучавате ту децу и покушате да промените правац у ком ове земље несрећно иду?
- Могло би бити, али није то бог зна какав утицај будући да Индија броји 1,35 милијарди људи, а ја ћу радити са 35 деце. Тако да, не заносим се. Оно што, пак, желим, јесте да испричам причу о томе одакле потичемо. Западна цивилизација је антропоцентрична и тврди, „Ми са Запада, ми смо створили овај свет“. Нисмо. Ми смо сви потекли из Африке. А приче из Индије су путовале у Месопотамију, Сирију, Ирак, Северну Африку, и знатно касније у Европу, преко античке Грчке. И помислите само: све су те цивилизације постојале толико давно, а ми узимамо почетке Хришћанства, што се десило пре 2000 година, као почетак света. А Кришна, који је стар 5000 година, представља исту фигуру као и Христ, имају исте животне приче, обојица су били невини младићи који су морали бити жртвовани. Ми смо украли ту причу! То ме фасцинира, али не гајим илузију да ћу тим пројектом успети да доведем до неких битнијих промена.
У представи Трагови спајају се фолклорни, мистични, изворни мотиви са модерним изразом, што је нарочито видљиво у оригиналној музици. Како изгледа ваш стваралачки процес од идеје, до музике и кореографије? Како је изгледао сам почетак рада на Траговима?
- Све је почело позивом да радим у Румунији. Помислио сам, добро, не желим да се тиче политике. Отишао сам потом у Будимпешту, јер ту постоје сличности, познајем помало Балкан. Био сам опчињен дивљином. Ако погледате мапу, нигде нема шума, а онда, ево, ту је у Европи остало мало шуме, у Румунији и Бугарској. И одједном поново имамо лисице, оне су дошле чак из Румyније све до Брисела, има чак и вукова. Тако да, ипак има још понешто живо, мада знатно мање него раније, јер, број животиња је преполовљен, за неке животиње нисмо ни знали да су постојале. Познавање животиња нам се свело на оне архетипске. Чудно је како је све то почело...
Ја, наравно, увек у представама користим оригиналну музику, тако да раду увек претходи истраживање у циљу проналажења музике која највише одговара. Лично, волим звук хард рока, неке комплексне музике која покреће, али важан ми je и елемент сировости. И у овом случају сам покушао да успоставим сарадњу са ромским музичарима, али било је веома тешко јер они неће ни хонорар пошто неће да потпишу уговор - то би их обавезало да дођу на договорено место, а они би радије да буду слободни и раде шта им се прохте. Зато сам, уместо са њима, радио са другим музичарима који добро познају историју музике па смо се играли на начин који је ближи апстракцији и лакши за адаптацију. И некако је било занимљивије, јер ја нисам Циганин, нисам Ром, зашто бих се претварао да јесам? Уосталом, у питању је фикција базирана на мојој визији те земље, није о тој земљи. Као и та идеја о Циганима као људима који хоће да путују, који неће да имају куће, а Европска заједница је уложила милионе евра да их наведе да раде, да дају децу у школе. Они то нису хтели. Рекли су, дајте нам новац, и кад су га добили, нестали су (смех). Био је то један од највећих неуспеха Европе. И зашто бисмо, уосталом, морали да их натерамо да буду као сви? Мени је то чудно, зашто неко не може да постоји без да буде запослен и заврши званичну школу? Зато што морате да платите порез. Читава глобализација је жалосна ствар. Раније када сам одлазио у Јапан, спавао сам на дрвету, на татамију, а касније смо одлазили у хотеле који су исти као на Западу, као у Паризу или било ком другом граду. Све је захваћено глобализацијом, плес је глобализован, позориште је глобализовано, иста је форма, исти је приступ. Интернет је свет претворио у село. А то напипавање по мраку је интересантно. То откривање. Када сам био млађи, говорио сам, ићи ћу да откривам свет. А сада истражујете пре него што кренете и када стигнете на дестинацију, само добијете потврду онога што сте претходно видели на сликама. Раније сам шетао по градовима, нисам имао Google мапе, само бих шетао, пратио осећај, губио се и откривао мноштво невиђених ствари.
А сада сувише знамо. Најважнијим сегментом рада сматрам одабир, елиминацију. Али понекад направим комад о траговима или о љубави или о слепим људима... о било чему, заправо. Током првог истраживања имате неку идеју, а потом кренете да елиминишете, ово не, ни ово, ни ово, и тек онда можете да направите представу. Унутар саме представе могу да одлучујем о свему. Јуче ме је неко питао зашто нема филма унутар представе. Зато што сам одлучио да га не користим, као што сам одлучио да не поставим телефон на сцену. Има представа у којима људи телефонирају на сцени, причају са неким, али ја сам решио да нећу тако. Тако да, једноставно кажем нећу и то је то. А у данашње време је тешко одолети свим могућностима. Јер то што све знамо нас, на известан начин, паралише.
Много младих играча ме је замолило да вас питам како ви бирате ваше играче. Који је то квалитет који морају да поседују како би постали део компаније Ултима вез?
- Некада сам правио велике аудиције, за по пет стотина људи, а онда бих интуитивно одабирао. Људи ми кажу да сам веома добар у састављању група, у бирању по осећају. Наравно, ти људи морају међусобно да се разумеју, али то долази временом. Никада не бирам некога зато што ми је пријатељ, никада нисам изабрао некога према ономе што сам прочитао у његовој биографији. Никада не бирам људе у које бих се могао заљубити.
Како то можете да предвидите?
- Не могу, али до тога може да дође касније. Била је жена са којом сам радио и касније добио децу, то се дешава. Али никада не крећем од тога. Морам признати да су најтежи људи некада најбољи на сцени. Али, овде су сви људи сасвим нормални. Тихи су, воле се међусобно. Понекад у трупама имате људе који су, да тако кажем, тешки, немају поштовања, али су на сцени сјајни. Како бирам људе? Тако што знам шта желим.
Да ли ви тражите врло специфичан тип извођача ?
- Да, али на пример, идући комад ће бити више позоришни. Тако да би извођачи требало да умеју да говоре. То се веома разликује од представа у којима не морају да говоре. Ако је само потребно да се изразе кроз покрет, то су једни људи, али ови би требало да умеју да се изразе и говором и покретом. Али ако нађете некога ко уме да говори, он је мање добар плесач. Ту је потребно проћи обе селекције. Осим тога, могу да вас одаберем и зато што имам већ неког другог ко поседује неки други квалитет, а ви представљате супротност. Можете бити одабрани и зато што сте слични том другоме, а бољи сте за тај одређени лик. Разумете? То је опет процес елиминације, а не селекције, и онда видите шта је остало. Не знам, ослањам се на чисту интуицију, оно што ми је потребно, оно о чему размишљам, или мислим, „Аха, ова особа показује потенцијал да напредује“. Био бих добар кастинг агент за друге трупе. Могао бих добро да процењујем и кажем, овај плесач може да уради све што пожелите. Био бих веома добар у томе, али то не значи да морам да сарађујем са свима њима.
Искрено, оно што сам синоћ видела је нешто што мени као извођачу даје наду. А даје ми наду зато што је толико ретко данас да неко изабере врло карактеристичне људе, не тако типичне за сцену. Конкретно мислим на тела, која су другачија у сваком погледу и баш тако различита пружају лепоту и узбудљива су за гледање. Била сам очарана различитошћу.
- Али у следећој представи можда неће морати да буде тако. Можда ће поново бити нешто другачије.
Свакако, и то је баш оно што је предивно, што сте омогућили свакој особи да осети припадност тој групи људи, извођача. Публици је пружена могућност да се идентификује са неким на сцени, што данас и није баш тако лако.
- У следећој представи, на пример, ја ћу бити један од плесача, и још један плесач који има педесет три године, и још један који има шездесет две. У претходној представи имао сам једног слепог човека, и једног Мароканца који је био оволики (рукама показује да је човек гојазан), сад је доста смршао, али је имао 130кг.
Али дали сте наду да је инклузија могућа и неизмерно вам хвала на томе.
- Наравно да је могућа! Радите шта год желите, али извођачи морају бити на истом нивоу. Различите су грађе, али као плесачи морају бити на мање-више истом нивоу.
Такође један од ваших извођача је рекао да ви не видите њихова тела као неко механичко средство које би требало да креира неке покрете, већ ви видите њих као ваше коауторе.
- Много радим на њиховим покретима. Водим их. Добро ми полази за руком да их наведем да раде оно што нису очекивали. Радимо кроз импровизације, а ја сам јако упоран: они кажу не, ја кажем можеш ти то, потруди се, дај све од себе. Многи људи ми кажу: „Ја не радим представе у којима има текста“, а на крају ипак то ураде. Морате пробити лед. Многе школе кажу мора да се ради тако и тако и инсистирају на неком свом програму, а ја им не говорим шта морају да раде. Школе често покушавају да идеолошки манипулишу људима. Ја им само кажем желим да урадите то и то. А онда су они слободни да ураде чак и супротно од тога, јер ја нисам школа. Нисам љубитељ школе јер она намеће људима неки свој начин рада.
Постоји сцена у представи у којој видимо два нага мушка тела за које је привезана канта за отпатке које се не успевају решити. Та сцена је метафора става да је природа у праву.
- Да, то је то. Унаоколо бацамо пластику, пас гурне главу, нема руке и не може да изађе, могао је да уђе али не може да изађе. И тако угине од глади. Више не види. Видео сам призор псећег скелета и рекао сам, морамо имати овакву сцену. Током рада на тој сцени смо посматрали извођача у улози пса и закључили да би требало да буде наг, да би изгледао што рањивије. Било нам је важно да изазовемо саосећање према њему.
Да ли је било важно да то буде баш мушко наго тело?
- Не постављам тако лако на сцену наго женско тело. Буде и тога, али пошто сам ја мушкарац, лакше ми је да наго тело на сцени буде мушко него женско. Имао сам ситуацију да жена то предложи и ја сам се сложио. Али исто тако мора постојати разлог за ту одлуку. Чуо сам за неког француског кореографа који је рекао да треба да сви буду наги од почетка до краја. Мислим да је тешко учинити да то изгледа лепо. А ту је само тело у питању. Ја сам учествовао у једној од представа Јана Фабра која траје пет и по сати од чега сам ја три и по сата го јер сам у улози краља, тако да сам пристао. Мени је то у реду, али потребно је да постоји разлог.
Шта вас чини срећним?
- Разне ствари. Волим да стварам. Више волим да стварам него да радим. Осећам да време брзо пролази, за тридесет пет година сам направио четрдесет представа. Имам још много планова. Али осећам да је то тако пролетело. Оно што ме такође чини срећним јесте то што видим да се многи млади и даље боре и раде са истим ентузијазмом какав сам ја имао кад многи нису. Јер нас је много, чини ми се. Ја сам посадио дрво у пустињи, а они су га посадили у шуми. Тако да то дрво мора да буде баш посебно, пуно полета, пуно позитивне енергије, опсесивно (смех) али у позитивном смислу. Али има паметних младих људи којима то може поћи за руком.
Чега се највише плашите?
- Страх за мене представља важан извор инспирације, не доживљавам га као нешто негативно. Људи се плаше свега што би могло да буде непријатно. Нема потребе плашити се било чега, јер ако се плашите, нећете ништа ни урадити.
Хвала вам бескрајно на времену које сте одвојили за нас, била ми је част и задовољство слушати вас.
- Хвала вама.
