Ne može se jednom predstavom promeniti svet, ali se ljudi mogu podstaći da misle o važnim temama, veruje Vandekejbus. Kako je objasnio, Tragovi su izuzetno angažovana predstava, ali njegova namera nije bila da napravi predstavu o ekološkoj katastrofi. Ovo je suptilnija, a opet brutalna priča o izgubljenim vezama čoveka i prirode i posledicama koje to nosi, a smeštena je u ambijent koji predstavlja poslednju divljinu Ervope, džinovske šume Rumunije, koje bivaju uništene. Zato je otišao u Rumuniju gde je pronašao mnogo izvora inspiracije, počevši od same prirode, preko ritualnih igara obnavljanja u kojima se ljudi oblače u medveđe kože, romske tradicije pripitomljavanja medveda, balkanske muzike. Među radovima fotografa Džozefa Kudelka iz sedamdesetih godina video je fotografiju iz Rumunije na kojoj je put koji preseca šumu i pored njega Romi, i tako se stvorila vizija onoga što smo videli na sceni „Ljuba Tadić“ u JDP-u.
„Nikada ne počinjem značenjem. Ako se nešto desi, tek onda može da ima značenje.“
Sam proces rada, međutim, nije podrazumevao da se jedna jasna početna vizija prenese izvođačima koji to treba da uvežbaju, sa unapred osmišljenim konceptom i značenjima koja treba preneti publici. Naprotiv, objasnio je Vandekejbus koji sebe naziva action-driven rediteljem, njegov koncept zasniva se na tome da postavi radnju bez objašnjavanja šta i kako, jer to želi da ostavi publici podstičući je na intelektualno razumevanje.
Tako je i sam proces rada na predstavi zasnovan na pokušajima i eksperimentisanju, a reditelj poredi ovo sa gajenjem bašte: raste malo po malo, sadiš jednu po jednu stvar, ne raste sve u isto vreme, nešto uspe, a nešto ne. Osnovna dramaturgija postoji, ali se menja jer je u pitanju kolektivni rad u kome su svi članovi trupe pomalo i dramaturzi, naglasio je Vandekejbus. U radu sa njim svi su primorani da improvizuju, pa su tako cele scene nastale kao proizvod dirigovane ipmrovizacije (u prvim izvođenjima predstave i sama muzika je izvođena uživo i improvizovano, tako da je svaki put bilo drugačijih deonica).
„Vim uvek insistira na tome da donesemo nešto što je lično, ali što može da komunicira sa ljudima i da bude povezano sa pričom. To je zajednički rad, zahteva mnogo truda, ali i mnogo kompromisa sa obe strane. Svi dajemo nešto, ali se to nešto može promeniti kako bi se uklopilo u celinu koju kreiramo“, objasnio je jedan od plesača Aleksandros Anastasijadis.
Uspehu ovakvog pristupa doprinosi raznolikost članova internacionalne trupe, koji imaju drugačiju imaginaciju, drugi sistem, tako različito odgovaraju na rediteljeve indikacije. To je plesačima jako važno, naglasio je Anastasijadis, jer se na ovaj način koriste potencijali i specifičnosti koje dolaze od svakog pojedinca, nasuprot forsiranju jedne ideje.
„Tako ljudi osećaju da je to njihova predstava i zato su toliko dobri“, zaključio je Vandekejbus.
Blaženo neznanje
Upečatljiv lik lidera koji tumači Borna Babić iz Hrvatske i koji je domaćoj publici bio posebno zanimljiv i zbog rušenja jezičke barijere u predstavi, javio se kao jedna od tema u razgovoru, otvarajući jedno od ključnih pitanja predstave koje se tiče krivice za prirodne katastrofe. Možda neočekivano, primetila je Minja Bogavac, ovaj lik koji predvodi destruktivne akcije nije zlonameran, već simpatičan i komičan. Vandekejbus objašnjava kako ovo nije lik koji je loša osoba, već neko ko radi loše stvari, a da to ne zna. On iskreno voli asfalt i ponosan je što gradi put kroz šumu. Ovakav lik govori o našoj kolektivnoj nesvesnoti i „nevinosti“. Čovečanstvo je vekovima bilo uzrok mnogih katastrofa, a da toga nije bilo ni svesno, poput masovnog izumiranja vrsta u poslednje četiri decenije koje je nastalo kao posledica nemara jedne generacije čovečanstva. Potrebno je bilo da stasa generacija dece koja će posle četrdeset godina reći - postoji problem, nećete ga rešiti ako ne usporite.
Ultima vez i Igi Pop
Pred kraj ovog susreta sa autorom čuli smo i lepu priču o nastanku trupe Ultima vez. Počinje od Vima Vandekejbusa koji je napustio studije fotografije i psihologije kako bi se bavio plesom. Nastupao je sa trupom Jana Fabra sa kojom je davno u ulozi izvođača prvi put i učestvovao na Bitefu. Međutim, Fabr je odlučio da počne da radi sa profesionalnim baletskim igračima, pa je Vandekejbus koji nije imao formalno obrazovanje, napustio trupu i rešio: napraviću svoju predstavu. Okupio je trupu od deset ljudi i šest meseci radio na predstavi „Šta telo ne pamti“. Ova predstava bila je izuzetan debi čiji uspeh po mišljenju autora, barem delimično leži u nevinosti, mladosti i drugačijoj perspektivi koju je imao u odnosu na ono što se uči u pozorišnim i baletskim školama. Tako je stigao i poziv od The Kitchen trupe iz Njujorka da o svom trošku dođu i nastupe kod njih. Pozajmili su novac, spavali po kućama tehničara, ali su nastupili. U publici je bio Igi Pop koji je primećen kako tokom poslednje scene stepuje u publici u saglasju sa plesačima na sceni. Osvojili su nagradu u Njujorku, i tako je nastala revolucija u plesu, kako su ih nazivali.
Celokupan razgovor možete da pogledate na priloženom snimku ili na Jutjub kanalu Bitefa.
Utisci publike:
Ivan Ilić, fizioterapeut
Oduševljen sam predstavom! Način kako ljudska civilizacija ostavlja tragove oko sebe za neka buduća pokolenja samo će u jednom trenutku prouzrokovati da je majka priroda proguta. Njena će biti poslednja. I neće nas spasti nikakva pomagala tehnike, mehanizmi. Jedino možda ljubav, al` plašim se da ne bude kasno.
Buzijan Buteđa, plesač, koreograf i osnivač plesne kompanije Dans6t (Dans6t)
Plesači su bili neverovatni. Zaista sam uživao u načinu kako plešu, video sam puno kvalitetnih izvođača. Pogotovo mi se dopao duet. Za moj ukus predstava je bila duga, falilo mi je dubine u izrazu, emociji. Videli smo odličnu tehniku ali ne i mnogo emocije. A to je upravo ono što meni treba, emocija. Očekivao sam da će biti više kontakta sa publikom. Predstava je bila prelepa u svakom slučaju ali se i dalje pitam ...
Med Maks, hip hop plesač
Ova predstava bila je predivna, pogoto sve podrške koje su igrači izvodili. Bilo je vrlo kompaktno i fluidno.
