Не може се једном представом променити свет, али се људи могу подстаћи да мисле о важним темама, верује Вандекејбус. Како је објаснио, Трагови су изузетно ангажована представа, али његова намера није била да направи представу о еколошкој катастрофи. Ово је суптилнија, а опет брутална прича о изгубљеним везама човека и природе и последицама које то носи, а смештена је у амбијент који представља последњу дивљину Ервопе, џиновске шуме Румуније, које бивају уништене. Зато је отишао у Румунију где је пронашао много извора инспирације, почевши од саме природе, преко ритуалних игара обнављања у којима се људи облаче у медвеђе коже, ромске традиције припитомљавања медведа, балканске музике. Међу радовима фотографа Џозефа Куделка из седамдесетих година видео је фотографију из Румуније на којој је пут који пресеца шуму и поред њега Роми, и тако се створила визија онога што смо видели на сцени „Љуба Тадић“ у ЈДП-у.
„Никада не почињем значењем. Ако се нешто деси, тек онда може да има значење.“
Сам процес рада, међутим, није подразумевао да се једна јасна почетна визија пренесе извођачима који то треба да увежбају, са унапред осмишљеним концептом и значењима која треба пренети публици. Напротив, објаснио је Вандекејбус који себе назива action-driven редитељем, његов концепт заснива се на томе да постави радњу без објашњавања шта и како, јер то жели да остави публици подстичући је на интелектуално разумевање.
Тако је и сам процес рада на представи заснован на покушајима и експериментисању, а редитељ пореди ово са гајењем баште: расте мало по мало, садиш једну по једну ствар, не расте све у исто време, нешто успе, а нешто не. Основна драматургија постоји, али се мења јер је у питању колективни рад у коме су сви чланови трупе помало и драматурзи, нагласио је Вандекејбус. У раду са њим сви су приморани да импровизују, па су тако целе сцене настале као производ дириговане ипмровизације (у првим извођењима представе и сама музика је извођена уживо и импровизовано, тако да је сваки пут било другачијих деоница).
„Вим увек инсистира на томе да донесемо нешто што је лично, али што може да комуницира са људима и да буде повезано са причом. То је заједнички рад, захтева много труда, али и много компромиса са обе стране. Сви дајемо нешто, али се то нешто може променити како би се уклопило у целину коју креирамо“, објаснио је један од плесача Александрос Анастасијадис.
Успеху оваквог приступа доприноси разноликост чланова интернационалне трупе, који имају другачију имагинацију, други систем, тако различито одговарају на редитељеве индикације. То је плесачима јако важно, нагласио је Анастасијадис, јер се на овај начин користе потенцијали и специфичности које долазе од сваког појединца, насупрот форсирању једне идеје.
„Тако људи осећају да је то њихова представа и зато су толико добри“, закључио је Вандекејбус.
Блажено незнање
Упечатљив лик лидера који тумачи Борна Бабић из Хрватске и који је домаћој публици био посебно занимљив и због рушења језичке баријере у представи, јавио се као једна од тема у разговору, отварајући једно од кључних питања представе које се тиче кривице за природне катастрофе. Можда неочекивано, приметила је Миња Богавац, овај лик који предводи деструктивне акције није злонамеран, већ симпатичан и комичан. Вандекејбус објашњава како ово није лик који је лоша особа, већ неко ко ради лоше ствари, а да то не зна. Он искрено воли асфалт и поносан је што гради пут кроз шуму. Овакав лик говори о нашој колективној несвесноти и „невиности“. Човечанство је вековима било узрок многих катастрофа, а да тога није било ни свесно, попут масовног изумирања врста у последње четири деценије које је настало као последица немара једне генерације човечанства. Потребно је било да стаса генерација деце која ће после четрдесет година рећи - постоји проблем, нећете га решити ако не успорите.
Ултима вез и Иги Поп
Пред крај овог сусрета са аутором чули смо и лепу причу о настанку трупе Ултима вез. Почиње од Вима Вандекејбуса који је напустио студије фотографије и психологије како би се бавио плесом. Наступао је са трупом Јана Фабра са којом је давно у улози извођача први пут и учествовао на Битефу. Међутим, Фабр је одлучио да почне да ради са професионалним балетским играчима, па је Вандекејбус који није имао формално образовање, напустио трупу и решио: направићу своју представу. Окупио је трупу од десет људи и шест месеци радио на представи „Шта тело не памти“. Ова представа била је изузетан деби чији успех по мишљењу аутора, барем делимично лежи у невиности, младости и другачијој перспективи коју је имао у односу на оно што се учи у позоришним и балетским школама. Тако је стигао и позив од The Kitchen трупе из Њујорка да о свом трошку дођу и наступе код њих. Позајмили су новац, спавали по кућама техничара, али су наступили. У публици је био Иги Поп који је примећен како током последње сцене степује у публици у сагласју са плесачима на сцени. Освојили су награду у Њујорку, и тако је настала револуција у плесу, како су их називали.
Целокупан разговор можете да погледате на приложеном снимку или на Јутјуб каналу Битефа.
Утисци публике:
Иван Илић, физиотерапеут
Одушевљен сам представом! Начин како људска цивилизација оставља трагове око себе за нека будућа поколења само ће у једном тренутку проузроковати да је мајка природа прогута. Њена ће бити последња. И неће нас спасти никаква помагала технике, механизми. Једино можда љубав, ал` плашим се да не буде касно.
Бузијан Бутеђа, плесач, кореограф и оснивач плесне компаније Данс6т (Dans6t)
Плесачи су били невероватни. Заиста сам уживао у начину како плешу, видео сам пуно квалитетних извођача. Поготово ми се допао дует. За мој укус представа је била дуга, фалило ми је дубине у изразу, емоцији. Видели смо одличну технику али не и много емоције. А то је управо оно што мени треба, емоција. Очекивао сам да ће бити више контакта са публиком. Представа је била прелепа у сваком случају али се и даље питам ...
Мед Макс, хип хоп плесач
Ова представа била је предивна, погото све подршке које су играчи изводили. Било је врло компактно и флуидно.
