Pandemija Korona virusa zatvorila je vrata pozorišta i nismo bili sigurni da li će se i kada vratiti u pozorišne sale, ali neki autori nisu odustali i pronašli su nove forme za svoje stvaralaštvo. Tako je nastala i predstava Višnjik u višnjiku koju glumci izvode svako iz svog doma preko Zuma. Čehov nije bio nasumičan izbor za stvaranje ovakve predstave, već je, za ovu odluku bilo više razloga, objašnjava reditelj:
„Ako želite raditi neku klasiku, nemate puno u dramskoj literaturi stvari koje uvek vrede. Čehov je tu rangiran dosta visoko, recimo kao Đoković u tenisu. On je jako specifičan jer što se vreme više udaljava od njega, to je on bliži vremenu. Ja ga radim često u poslednje vreme jer je način na koji se on bavi sadašnjošću fascinantan.“
Među Čehovljevim dramama, Višnjik se našao kao posebno interesantan za ovu formu predstave jer, kako je rekao Jelčić, individualnost likova nigde nije toliko izražena kao u ovom delu. Likovi su među sobom jako razdvojeni, podređeni sebi samima, a Zum je učinio da se ta odvojenost malo radikalizuje, što je Čehovu dobro došlo. Sa druge strane, ova drama je na našim prostorima snažno aktuelna, naglasio je reditelj, jer se bavi napuštanjem, ili razlazom, raskidima, što je pojam koji mi živimo od raspada Jugoslavije.
„Non-stop se od nečega rastajemo, sa nečim završavamo, grlimo se, ljubimo, a nikako da se desi taj neki konačni kraj. Zapravo su se republike razdelile, a i dalje se drže zajedno. Taj razlaz koji nikako da se dogodi i koji i kad se desi ne želimo da verujemo da se dogodio, je psihološki pojam u kome nam prođe život. On se zove naravno tranzicija, koja nikako da se završi. Čehov je u jednoj porodičnoj priči sublimirao šta bi to trebalo da znači.“
Specifična forma predstave podrazumevala je i specifičan proces, gde je prisutna potpuna samostalnost i interakcija glumaca u svim elementima:
„Tu se radi o samokadriranju, sami sebi moraju sve napraviti, mi se dogovaramo naravno, ali sve drugo je stvar improvizacije i toga što se dogodi na licu mesta. To su ipak privatni prostori tih ljudi koji tu spavaju i žive. Tako da u tome se snaći, kako za mene, ali pre svega za njih, to postavlja gluumca u hiperautorsku poziciju. Moraju i osmisliti i kontrolisati, što ih stavlja u jednu vrlo samostalnu poziciju. Oni proizvode materijal koji je zapravo polufilmski, polutelevizijski. Svako je za sebe, šest malih filmova, odnosno nečega što baš nije film, u kojima su oni autori i neko ko kontroliše sve. Nema majstora svetla, tona, nikoga.“
Reditelj se osvrnuo i na svoj generalni pristup u radu sa glumcima iznevši stav da glumac mora imati u sebi bez obzira na dramski tekst nešto što je osobitost koja te vuče da ga gledaš. Tako se, objasnio je, karakteri grade koliko iz materijala koji je tekst, toliko i iz njihovog ličnog odnosa prema zadatku jer se lik ne tretira kao završen entitet, nego kao niz zadataka, niz obrazaca, koji postavljaju pitanja na koja čovek koji to igra mora znati da odgovori.
Jelčić je reditelj svestan trenutka u kome živi što teži da prikaže kroz rad, tako da naglašava da koliko god radio u pozorištu i koliko god godina imao, ne može da se pomiri sa nekim stvarima koje su u pozorištu uobičajene i očekivane.
„Zum je tu ispao sad kao neka stvar koja je došla usled ove situacije u kojoj se nalazimo, ali da nije bio Zum, bilo bi nešto drugo. Pitanje je samo kako doživljavamo pozorište i koja je svrha toga što radimo. Puno stvari se radi bez istraživačkog u sebi i bez pravog razloga. Gledamo puno predstava koje su tu samo zato da bi bile tu. Ja to tako ne doživljavam. U tom smislu, ne možete napraviti jednog Čehova, pa raditi nešto drugo, pa peto, mislim barem ja. Dakle, morate se baviti Čehovim jedno vreme. Ili, ne mogu praviti predstavu mesec i po dana kako se obično radi, nego je radim četiri, pet, šest meseci, koliko već zaslužuje. Mene to zanima kao način života, kao bavljenje nekom temom koja je važna, a ne izbacivanje naslova zbog nekih repertoara, zbog čega sve zajedno gubi smisao.“
Na pitanje o generalnom stavu o novim tehnologijama koje su, čini se usled pandemije ubrzano našle svoj put do pozorišta, reditelj odgovara da publika i stvarnost u kojoj ona obitava traži reakciju na ono što se događa oko nje.
„Pozorište se ponaša kao da je bogom dano. Ono što pozorištu zameram je da je samo sebi dovoljno, a nije svesno vremena u kome živimo. Prema tome, ovaj Zum je, bez obzira na sve mane, borba za opstanak u okviru jedne pošasti koju imamo. Na vrlo sličan način možemo posmatrati usvajanje novih medija i raznih drugih formi. Jedan glup primer, kad sam radio Galeba na Akademiji u Zagrebu, jedan deo teksta lika Arkadine nije mi bio dovoljno snažan. Rekao sam glumici da proba da nađe novi tekst, da nađe intervju neke glumice. Onda je ona našla na Jutjubu intervju Tanje Bošković. Ja sam potpuno štrihovao Arkadinin tekst, i od reči do reči ubacio tekst Tanje Bošković. To je funkcionisalo fenomenalno. Primer možda nije adekvatan, ali nešto govori. Dakle, nisu stvari koje Čehov govori danas toliko jake, nisu nam bliske, a mi se borimo za vlastiti stav i da imamo publiku. Širok je spektar stvari koje možemo upotrebiti“, zaključio je.
Među publikom koja je zajedno gledala predstavu, a zatim pratila i okrugli sto u kafeu Bitef teatra bio je pozorišni reditelj i član žirija Politike Haris Pašović, koji je izneo svoj utisak o predstavi:
„Da nisam pročitao i čuo da je ovo Bobina predstava, da nije na Bitefu i da je nije selektovao Ivan Medenica, ja bih samo prevrnuo očima i išao dalje. Šta imam da gledam predstavu po Zumovima i Čehova, i šta tu neko izmišlja, proba. Međutim, ja sam oduševljen. Bobo svaki put potvrdi da je on možda najživlji reditelj u regionu kada je u pitanju stvarno poimanje suštinskog preispitivanja teatra, suštinskog razumevanja trenutka u kome živimo. Nije mi uopšte čudno što je Čehov, sasvim mi je prirodno, jer kao što je Čehov bio vesnik nekog novog vremena, neke nove filozofije u teatru, sada u 21. veku mi preko njega i Bobe, razgovaramo o jednoj stvarno suštinski zanimljivoj stvari. Ovo nije bio pokušaj prenosa predstave, ovo nije bila imitacija pozorišta ili neki surogat. Ovo je bilo pozorište na način da likovi upotrebljavaju ono što je moguće u datom trenutku u jeku Korone, kad nismo mogli u pozorište, kad nismo znali šta će biti. Bobo i njegovi glumci su rekli: nećemo da ne glumimo, nećemo da ne režiramo, nećemo da izumremo, nego ćemo mi sada našim likovima da damo instrumente koje ovo vreme koristi.“
