Пандемија Корона вируса затворила је врата позоришта и нисмо били сигурни да ли ће се и када вратити у позоришне сале, али неки аутори нису одустали и пронашли су нове форме за своје стваралаштво. Тако је настала и представа Вишњик у вишњику коју глумци изводе свако из свог дома преко Зума. Чехов није био насумичан избор за стварање овакве представе, већ је, за ову одлуку било више разлога, објашњава редитељ:
„Ако желите радити неку класику, немате пуно у драмској литератури ствари које увек вреде. Чехов је ту рангиран доста високо, рецимо као Ђоковић у тенису. Он је јако специфичан јер што се време више удаљава од њега, то је он ближи времену. Ја га радим често у последње време јер је начин на који се он бави садашњошћу фасцинантан.“
Међу Чеховљевим драмама, Вишњик се нашао као посебно интересантан за ову форму представе јер, како је рекао Јелчић, индивидуалност ликова нигде није толико изражена као у овом делу. Ликови су међу собом јако раздвојени, подређени себи самима, а Зум је учинио да се та одвојеност мало радикализује, што је Чехову добро дошло. Са друге стране, ова драма је на нашим просторима снажно актуелна, нагласио је редитељ, јер се бави напуштањем, или разлазом, раскидима, што је појам који ми живимо од распада Југославије.
„Нон-стоп се од нечега растајемо, са нечим завршавамо, грлимо се, љубимо, а никако да се деси тај неки коначни крај. Заправо су се републике разделиле, а и даље се држе заједно. Тај разлаз који никако да се догоди и који и кад се деси не желимо да верујемо да се догодио, је психолошки појам у коме нам прође живот. Он се зове наравно транзиција, која никако да се заврши. Чехов је у једној породичној причи сублимирао шта би то требало да значи.“
Специфична форма представе подразумевала је и специфичан процес, где је присутна потпуна самосталност и интеракција глумаца у свим елементима:
„Ту се ради о самокадрирању, сами себи морају све направити, ми се договарамо наравно, али све друго је ствар импровизације и тога што се догоди на лицу места. То су ипак приватни простори тих људи који ту спавају и живе. Тако да у томе се снаћи, како за мене, али пре свега за њих, то поставља глуумца у хиперауторску позицију. Морају и осмислити и контролисати, што их ставља у једну врло самосталну позицију. Они производе материјал који је заправо полуфилмски, полутелевизијски. Свако је за себе, шест малих филмова, односно нечега што баш није филм, у којима су они аутори и неко ко контролише све. Нема мајстора светла, тона, никога.“
Редитељ се осврнуо и на свој генерални приступ у раду са глумцима изневши став да глумац мора имати у себи без обзира на драмски текст нешто што је особитост која те вуче да га гледаш. Тако се, објаснио је, карактери граде колико из материјала који је текст, толико и из њиховог личног односа према задатку јер се лик не третира као завршен ентитет, него као низ задатака, низ образаца, који постављају питања на која човек који то игра мора знати да одговори.
Јелчић је редитељ свестан тренутка у коме живи што тежи да прикаже кроз рад, тако да наглашава да колико год радио у позоришту и колико год година имао, не може да се помири са неким стварима које су у позоришту уобичајене и очекиване.
„Зум је ту испао сад као нека ствар која је дошла услед ове ситуације у којој се налазимо, али да није био Зум, било би нешто друго. Питање је само како доживљавамо позориште и која је сврха тога што радимо. Пуно ствари се ради без истраживачког у себи и без правог разлога. Гледамо пуно представа које су ту само зато да би биле ту. Ја то тако не доживљавам. У том смислу, не можете направити једног Чехова, па радити нешто друго, па пето, мислим барем ја. Дакле, морате се бавити Чеховим једно време. Или, не могу правити представу месец и по дана како се обично ради, него је радим четири, пет, шест месеци, колико већ заслужује. Мене то занима као начин живота, као бављење неком темом која је важна, а не избацивање наслова због неких репертоара, због чега све заједно губи смисао.“
На питање о генералном ставу о новим технологијама које су, чини се услед пандемије убрзано нашле свој пут до позоришта, редитељ одговара да публика и стварност у којој она обитава тражи реакцију на оно што се догађа око ње.
„Позориште се понаша као да је богом дано. Оно што позоришту замерам је да је само себи довољно, а није свесно времена у коме живимо. Према томе, овај Зум је, без обзира на све мане, борба за опстанак у оквиру једне пошасти коју имамо. На врло сличан начин можемо посматрати усвајање нових медија и разних других форми. Један глуп пример, кад сам радио Галеба на Академији у Загребу, један део текста лика Аркадине није ми био довољно снажан. Рекао сам глумици да проба да нађе нови текст, да нађе интервју неке глумице. Онда је она нашла на Јутјубу интервју Тање Бошковић. Ја сам потпуно штриховао Аркадинин текст, и од речи до речи убацио текст Тање Бошковић. То је функционисало феноменално. Пример можда није адекватан, али нешто говори. Дакле, нису ствари које Чехов говори данас толико јаке, нису нам блиске, а ми се боримо за властити став и да имамо публику. Широк је спектар ствари које можемо употребити“, закључио је.
Међу публиком која је заједно гледала представу, а затим пратила и округли сто у кафеу Битеф театра био је позоришни редитељ и члан жирија Политике Харис Пашовић, који је изнео свој утисак о представи:
„Да нисам прочитао и чуо да је ово Бобина представа, да није на Битефу и да је није селектовао Иван Меденица, ја бих само преврнуо очима и ишао даље. Шта имам да гледам представу по Зумовима и Чехова, и шта ту неко измишља, проба. Међутим, ја сам одушевљен. Бобо сваки пут потврди да је он можда најживљи редитељ у региону када је у питању стварно поимање суштинског преиспитивања театра, суштинског разумевања тренутка у коме живимо. Није ми уопште чудно што је Чехов, сасвим ми је природно, јер као што је Чехов био весник неког новог времена, неке нове филозофије у театру, сада у 21. веку ми преко њега и Бобе, разговарамо о једној стварно суштински занимљивој ствари. Ово није био покушај преноса представе, ово није била имитација позоришта или неки сурогат. Ово је било позориште на начин да ликови употребљавају оно што је могуће у датом тренутку у јеку Короне, кад нисмо могли у позориште, кад нисмо знали шта ће бити. Бобо и његови глумци су рекли: нећемо да не глумимо, нећемо да не режирамо, нећемо да изумремо, него ћемо ми сада нашим ликовима да дамо инструменте које ово време користи.“
