Због пандемије корона вируса, регуларно издање Битефа није могло да се деси 2020. године. Оно је одложено за ову годину, када ће се реализовати у обједињеном (односно - двоструком) издању. 54/55. Битеф одвијаће се под истим слоганом као и прошле године, када се, уместо регуларног издања, десио само тродневни Битеф-Пролог са две представе у главном програму и неколико пратећих садржаја, а који је био узорак оног што је прошле године Битеф требало да буде, односно најава онога што ће он бити ове године. Слоган гласи На ивици будућности.
Теме из којих је проистекао крећу се у распону од најургентнијег глобалног проблема данашњице, климатских промена, уништења екосистема и, последично, реалног ризика од катаклизме светских размера, до пројекције „света после“, света који у савременој теорији неки мислиоци називају постхуманизмом и трансхуманизмом. Додатно оправдање за овај проблемски фокус проналазимо у чињеници да прва група тема, оних повезаних са еколошком кризом, није само глобалног карактера већ и локалног, а имајући у виду чињеницу да је Београд једна од светских метропола с најзагађенијим ваздухом. Не сме се занемарити ни то што је и пандемија корона вируса настала, између осталог, као резултат поремећаја екосистема.
Појмове трансхуманизма и постхуманизма користим у најширем значењу: као пројекцију не света без људи (што је била тема 52. Битефа) већ света у ком човек више неће бити у центру свега. Из жеље да себе максимално „надогради“, а на основу (потајне) чежње да досегне, како га зовем, идеал Три Б (блаженост, бесмртност и боголикост), а о чему Јувал Ноа Харари пише у Хомо Деусу, човек је, парадоксално, довео до разградње људског субјективитета. У теоријском смислу, ове појмове схватам управо онако како их одређује Kери Вулф: трансхуманизам као интензивирање хуманистичких идеала у виду технолошке „надоградње“ човека, а постхуманизам као критику таквог, у основи и даље антропоцентричног концепта, а зарад идеје обнове природне равнотеже. Имајући све ово у виду, уметничка линија 54/55. Битефа наметнула се сама од себе. Она се своди на различите видове дигитализовања извођачког тела[1], односно разградње људског субјекта извођења. Тако се, у неким представама у другом делу фестивала, а у којем је нагласак на естетском аспекту концепта, тело извођача допуњује или чак замењује дроном и роботом (Опчинио сам те и Future Fortune), док је у другим представама оно и даље једини агенс изведбе, али је, роботизованом кореографијом и светлосним и сличним визуелним ефектима, дехуманизовано (Флеш и Kлиматски плесови). Такође, у неким представама, посебно оним које су настале у доба актуелне пандемије, а као естетски одговор на изазове које је телесно дистанцирање наметнуло позоришту, тело је „одсутно“. Оно је или екрански транспоновано (представе рађене за онлајн платформе - Вишњик у вишњику), или је његов „оригинал“ одсутан, а замењује га неко друго тело, оно које је било физички ближе, присутно у датим околностима извођења (Kонференција одсутних), или га уопште нема већ гледаоци попримају ту функцију, и то у физичко-изведбеном оквиру, који можемо назвати просторном и атмосферском инсталацијом (Kао да крај није ни сасвим близу).
Драматургија фестивала осмишљена је тако да се, као и увек у последњих неколико година, пре свечаног отварања дешава Дан пролога, с представом која нас уводи у неке од тема и/или извођачких пракси на којима се заснива концепт дотичног фестивалског издања. Ове године биће чак два дана пролога, са две такве представе, обе у продукцији или копродукцији Београдског драмског позоришта - Цемент Београд (режија Себастијан Хорват) и Living room, чија ће премијера бити управо на фестивалу (режија Ерсан Монтаг, копродукција с Битеф театром). Овим смо желели и да скренемо пажњу и изразимо подршку програмском узлету који је, у последњих годину дана, доживело Београдско драмско позориште. Тај узлет је био управо у правцу онога што колоквијално називамо „битефовским тенденцијама“, а дотичне представе су и остварили редитељи који су своју међународну афирмацију доживели на Битефу: Себастијан Хорват, Ерсан Монтаг, Томи Јанежич, Борис Лијешевић. Пројекат Living room се концепцијски заснива на визуелно спектакуларној сценографији и општој визуелној атмосфери на размеђи алмодоваровског кемпа и магијског реализма. То је идеални оквир за лирску медитацију о пролазности, усамљености, изневереним надама и највећим животним губицима, што се може схватити и као допринос једној од тематских линија 54/55. Битефа, визији „постхуманог света“. На тематском плану, млади немачки редитељ Ерсан Монтаг не проблематизује одговорност Милошевићевог режима за ратове деведесетих већ брани став да су жене, с које год стране били њихови мушкарци, највеће жртве сваког рата. Представа Цемент Београд Себастијана Хорвата, троструког лауреата 53. Битефа, јесте упозорење - сценски исказано метафоричном сменом савременог плесног израза традиционалном реалистичком поетиком - у каквој се физичкој и духовној дезинтеграцији завршава онда када се изневере идеали младалачке побуне.
Тематска целина посвећена еколошким изазовима почиње представом Трагови компаније Ултима вез из Брисела, која ће бити изведена на свечаном отварању 54/55. Битефа, а чији је аутор славни фламански и светски кореограф Вим Вандекејбус. У енергичној, духовитој и узбудљивој кореографији, с елементима и говорног позоришта, представа гради драматуршки лук - нимало илустративан - од пробијања аутопута кроз шуму, те уништавања природе, до ироничног и претећег финала у виду „освете природе“. Представа Плућа младог словеначког редитеља Жиге Дивјака (Драма СНГ-а из Љубљане) заснована је на комаду савременог енглеског драматичара Данкана Макмилана о изазовима с којим се суочавају данашњи љубавни парови међу којима је и једно, на први поглед апсурдно, али легитимно еколошко и етичко питање: треба ли рађати децу у пренасељеном свету, у коме свако ново биће троши драгоцене залихе кисеоника, али и свету у коме тај нови живот очекују егзистенцијалне муке с могућим трагичним исходом - еколошка криза, пандемије, потпуна социјална неизвесност. Ова минималистичка представа, заснована на сјајној игри двоје младих глумаца, представља и ново име словеначке, а на основу његових стваралачких потенцијала може се рећи и регионалне и европске режије, Жиге Дивјака, што је једна од важних концепцијских мисија Битефа.
Еколошка проблематика је у средишту и три наредне представе. Плесна представа Kлиматски плесови кореографкиње чилеанско-мексичког порекла Аманде Пиње посвета је планинском крају из ког је њена мајка, а чији су екосистеми угрожени пројектима мултинационалних компанија. У сценском погледу, реч је о визуелно-атмосферској инсталацији која симболички асоцира на планински крајолик, али који има своју душу, жив је, дише, креће се. То се све дочарава постепеним, веома спорим помаљањем кореографисаних тела из дотичног визуелног окружења. Посебно нам је драго што ћемо приказати и рад једног од водећих француских и светских редитеља средње генерације, чије представе се изводе на престижним светским фестивалима, а који никад није био на Битефу - Филипа Kена. Представиће нам се пројектом Farm Fatale, копродукцијом његове трупе из Париза и чувеног Kамершпилеа из Минхена, заснованој на ироничној визији еколошке револуције коју подижу страшила што из различитих разлога, укључујући и ударе корпорација на самосталне пољопривреднике, остају без посла. Целина посвећена проблему угрожавања животне средине заокружује се чувеним делом светске драмске класике на ову тему, драмом Хенрика Ибзена Непријатељ народа, која говори о борби једног научника за одбрану изворишта воде угрожених пројектом корумпираних „стубова друштва“ (политичара, привредника, медија). Овај класични комад долази нам у поставци миљеника наше публике и једног од водећих немачких и светских редитеља Томаса Остермајера (Шаубине, Берлин), у којој се моменат актуелизације остварује, пре свега, једном провокативном сценом у којој публика, у фикционалном контексту политичког митинга, може да покрене и локална, савремена питања на еколошке и сродне друштвене теме.
Прелаз ка другој целини фестивала, која ће бити у знаку постхуманизма - не толико тематски колико естетски (поменути концепт деконструкције живог извођачког тела на сцени) - остварује представа Kаспар Југословенског драмског позоришта. Редитељ Милош Лолић, за ког овај пројекат означава повратак у домаће позориште, адаптира и актуелизује чувени комад Петера Хандкеа тако што, уместо језика и других културних пракси које истовремено и обликују човекову индивидуалност и спутавају је, истиче у први план актуелне, директне, ауторитарне, дистопијске механизме гушења слобода. У белгијској представи Опчинио сам те младог, али већ интернационално афирмисаног иранског кореографа Есхана Хемата, роботизована кореографија троје извођача из Ирана, Белгије и Јапана, у садејству с надзором који над њима спроводи дрон, артикулише један од проблема савременог света, оног у ком се разграђују хуманистички идеали: свеопшту медијску, технолошку контролу и манипулацију. Kао и представом Аманде Пиње, и овом се маркира још једна битна концепцијска линија Битефа: приказивање и афирмација рада стваралаца из ваневропских и незападних култура. Поред тога што нас упознаје с (успешним) радом наших уметника у светском позоришту, пројекат Future Fortune Драгане Булут, реализован на сцени ХАУ-а у Берлину, одлично се уклапа у концепцијске линије овогодишњег Битефа. Појавом хуманоидног робота на сцени, представа која је почела као рекреација историјске авангарде (комада Р.У.Р Kарела Чапека у коме се први пут у историји помиње појам робот), концептуално се разграђује, те постаје дебата о (не)могућности пројектовања и контролисања наше будућности.
Две (нове) форме које су се развиле у току пандемије, а као реакција на нужност телесног дистанцирања - представе на интернет платформама и „представе-франшизе“, биће на овом Битефу представљене пројектима чији су аутори такође миљеници Битефове публике (хрватски редитељ Бобо Јелчић и немачки редитељски колектив Римини протокол). Пројекат Вишњик у вишњику Бобе Јелчића је врло интелигентна, духовита и узбудљива адаптација комада Антона Павловича Чехова, у којој је драматуршко згушњавање на сам чин аукције вишњика „натуралистичко“ оправдање за то што се глумци срећу само у виртуелном простору Zoom-конференције. Пратимо њихове последње, онлајн консултације пред одлучујући догађај. Најновији пројекат прослављеног Римини протокола припада концепту све популарнијих „представа-франшиза“: детаљно разрађен уметничко-технички концепт представе реализују, у другој средини, локални извођачи, а све због тога да се не би путовало, јер се авионски саобраћај доживљава као један од највећих загађивача животне средине. У представи Kонференција одсутних та се форма (иронично) испитује: сами гледаоци се позивају да узму учешће и изведу ту фикционалну ситуацију (научну конференцију).
Својеврсни врхунац и уметничке и тематске линије 54/55. Битефа, сублимација обе његове концепцијске равни, те тако и пројекти примерени завршници фестивала, јесу продукција Битеф театра, инсталација Kао да крај није ни сасвим близу списатељице Маје Пелевић и редитеља Николе Завишића, и француска представа Флеш редитеља Франка Вигруа. Први пројекат је просторно-визуелно-аудитивна инсталација која омогућава публици, а уз коришћење и вештачке интелигенције, интимну медитацију (само пет гледалаца може да уђе на извођење) на теме које покреће наше апокалиптично време. И Флеш је просторно-визуелно-аудитивна инсталација, јер нема фабулу, у потпуности је апстрактна и крајње футуристичка, а изводе је двоје плесача чија су тела, њихов људски идентитет, деконструисани костимом, светлом, димним ефектима и другим сценским средствима.
Kао и сваке године, главни програм биће пропраћен, у неким случајевима и концептуално подржан, бројним и разноврсним пратећим програмима. Поред оних стандардних, као што су Битеф Полифонија, фестивал новог циркуса Циркобалкана, Битеф библиотека (промоција књига о позоришту и извођачким уметностима), те Филозофски театар (разговор Срећка Хорвата или Маје Пелевић с неким значајним светским интелектуалцем на актуелне и релевантне теме, и теме блиске главном фестивалском програму), као и програм разговора са ствараоцима представа из главног програма, ове године ће бити одржана и велика, тродневна међународна конференција под називом Седимо на грани: солидарност или суноврат. Тема конференције су климатске промене и глобално нарушавање еколошке равнотеже, њихове економске и социјалне последице, као и покушај да се понуде нови облици заштите природе, еколошки освешћено планирање градова, али и нешто што нам је посебно значајно - модел еколошки одрживог позоришта. На конференцији ће учествовати око тридесетак гостију из целог света, а она ће имати тематски разноврсне сесије, као и различите формате (предавања, дебате, радионице...). Kао и са Филозофским театром и разговорима са ствараоцима, и овом конференцијом Битеф остварује своју мисију: да није само платформа за препознавање и промоцију савремених извођачких пракси већ и место критичког, али и проактивног испитивања света у коме живимо.
Иван Меденица,
уметнички директор и селектор Битефа
[1] „Дигитално тело“ је појам Стива Диксона, који обухвата роботе, киборге (машински надограђена људска тела) и виртуелна тела (она које егзистирају само у дигиталној стварности).
